KORNET

DOMICIDE – DIVNA PEŠKIR

Kliknite ovde za naručivanje - besplatna dostava!Naručite telefonom 064 124 61 82

Edicija: Tripovetke
Povez:
broširan
Recenzent:
Kia Kiai
Korice:
Gabrijela Popović
Broj strana:
146
Format: 21 cm
Pismo: Latinica

Ova zbirka kratkih priča, pesama u prozi, proze u pesmama i
još svačega, plod je višegodišnjeg blogiranja Divne Peškir,
poznatije kao Fbiana, sa jednog od najpopularnijih blogova u
regionu “Ma Šta”.
Briljantan stil, fantastičan osećaj za trenutak i neobično
izoštrena čula, ovu zbirku čine jedinstvenim kontinuiranim
stvaralačkim aktom koji se čita sa uživanjem i mirom u duši.
Fbiana ima neku omamljujuću energiju, senzibilitet koji
istovremeno tera i na smeh i na plač, a iz svega toga ona
izlazi kao glasnik optimizma i vedrine. Iza svakog ćoška čeka
iznenađenje, bilo da je lucidan zaključak, jezička doskočica ili
običan emotivni šamar. Ona je poetična, pa je onda gruba,
bezobrazna, smešna i samoironična na neodoljiv način.
Čovek mora imati simpatije za njene tekstove.
-Priređivač

“Domicid je svojevrsno remek-delo, svakako najzrelija i najzabavnija Kornetova knjiga dosad. Njeno doba tek dolazi jer je Fbiana prosto mnogo ispred svog vremena”
– Pavle Ćosić

POST MORTEM (Prva priča u knjizi koja nekom neobjašnjivom tehničkom greškom nije objavljena u potpunosti. Nedostaje čitav pasus i po)

Ližemo juče sladoled ja i moja haljina. Obe prezadovljne. Ja zbog ukusa nedovoljno otopljene vanile duboko u grlu, strašno sam alava, haljina zbog novih bež šara koje su hit ovog leta. Naletim na profesora muzičkog vaspitanja i kulture.
„Kvazibasović, opet kvariš glas. Tc tc tc…”
„Ma profesore, nije to ništa. Trebalo je da me vidite sinoć . Pivo, winston, urlanje… jedva govorim…”
„Ne valja ti to Kvazibasović, ne valja… tc tc tc…”
Mislim se, ako još jednom zacokće, iskočiće iz nekog žbuna Bušman, i lupiti ga praznom flašom coca-cole po glavi. Tada bi profesor poentirao:  „Coca-cola je loša, ne samo za glas…”
„Nego, kako ste vi? Još predajete?”
„Ma ne, umro sam pre par godina, pa mi nisu dozvolili. Kažu da je smrt nepremostiva prepreka za nastavak življenja, administrativno posmatrano. Ne bi znali kako da opravdaju trošak moje plate.”
„A da se ponudite da radite besplatno?”
„Sa onim čudovištima!? Nikad!!!”
„Pa dobro, imate pravo. Ni ja ne bih. Onda, pozdravite gospođu.”
„Ma neće ni da me vidi otkako sam umro. Kaže da sam potpuno beskoristan ovako eteričan i nikakav. Ona je racionalista. Ponekad stanem ispred nje, viknem ‘Slušaj ženo!’, a ona prođe kroz mene kao da ne postojim. Nema nimalo poštovanja prema mrtvima. A drugo je pričala pre nego što smo se uzeli…”
„Pa profesore, ljudi se menjaju”, žuri mi se odjednom. Onaj sladoled se topi, neprijatno mi da ližem ispred mrtvog čoveka kog čak i rođena žena ignoriše. „Biće bolje profesore.”
„Biće…..kad umrem.”

 

Evo malo još malo izvadaka iz knjige

Izgleda da posedujem jedinstveni filter stvarnosti. Valjda zato što su mi jezik i mozak, ta dva vrhunska specijaliteta, smešteni toliko blizu jedan drugoga, ja mogu da osetim ukus sopstvenih misli koje uvek nešto rade.

 

***

Nemam problema sa samopoštovanjem. Takva mi je i garderoba. Dakle, kineska.
Juče je jedna izuzetno ružna, rošava, krezuba, smrdljiva, nevaspitana ženetina od jedne sasvim mile, ljubazne, na slpskom mutave, ali na univelzalnom klajnje pledusletljive Kineskinje tražila fisss-kaaaalni ra-čuuun, i to na način na koji se jasno daje do znanja da se ovde upravo isteruje justice for all.
Bez ploblema, ova joj ga izdaje, nemajući zadnje misli. Ja ih preživljavam nekoliko, ne držeći stranu nikome do sebi.
Zapitam se: „Da li ova žena zaista mrzi Kineze, ili sebe što kod njih kupuje?”
Generalno, ono što sam htela reći je da nemam problem sa samopoštovanjem, ali imam problem s ljudima koji se, mrzeći sebe, preda mnom pretvaraju da mrze Kineze.

***

Uopšteno govoreći, nije lako istovremeno verovati, živeti i raditi. Ono što je simptomatično za mene je da se ja uvek prvo odreknem vere. Ikakve vere u bilo šta. Jednom kada zasučem rukave da proživim posao, ili odradim život, vera se uvek nađe tu kao levo smetalo. Zato joj kažem: „Aj ćao sada, poprilično sam zauzeta, čućemo se kasnije”.
Izgleda da ja uvek verujem u suprotno od onoga što radim, pa makar i radila dve oprečne stvari istovremeno.
Sve mi se čini da mene moja vera zajebava.

 

***


„Odvratna si”, rekao je, više za sebe.
„Ti si sasvim zgodan”
Jedan kolut dima….drugi….treći….
„Ovo neće ići”
„Neće…izvadila sam svećice. Za svaki slučaj, skinula sam i točkove…”, pustila sam pepeo da se rasprši po podu i pomeša sa njegovim.
„Mrzim te!”, spustio je ruke niz bokove, i gledao me sasvim ozbiljno, kao dete.
„Ja tebe volim”, rekla sam, podižući čaršav.

 

Leave a Reply

*

Log in | Designed by Gabfire themes