KORNET

DNEVNIK JEDNE BEOGRADSKE PROSTITUTKE – SEXYMAJA

Kliknite ovde za naručivanje - besplatna dostava!

 

Edicija: Gnevnici
Crtež na koricama: Milan Mišić
Povez:
broširan
Format: A6
Broj strana:
123
Pismo: Latinica

Ovaj verovatno najposećeniji, ali sigurno najkontroverzniji blog otkako ovaj način javnog izražavanja postoji u Srbiji, plod je dnevničkih zapisa jedne mlade Beograđanke koja se uplela u svet droge, prostitucije i kriminala početkom prve decenije XXl veka.

“Odavno sam imala nameru da ovo što radim podelim s nekim, da što više ljudi to čuje. Pre neki dan mi je Marija pokazala kako ovo funkcioniše, i evo, počinjem. Nemam nameru da gušim kako je život jedne prostitutke u Beogradu gadan, odvratan i nemoralan. Hoću da vam prikažem interesantnu i smešnu stranu te priče. Bedaka mi je ionako preko glave.”

Insert iz knjige:

Tužna priča o mladom bogatašu

Evo još jednog starog teksta. Šaljem ga jer sam juče srela devojku iz priče, Alehandru (nije joj to pravo ime, to ni ja kad sam ovo pisala nisam znala, ali nije naše). Kaže mi da je pročitala tekst, malo se drka na mene što je tako opisujem (naročito zato što je to istina), ali upozorava i na to da par detalja iz priče nisu tačni. Prvo, nije ona pala u nesvest ni u jednom momentu. Vrlo svesno je odvukla tipa u krevet. Drugo, sad tvrdi da nije namerno ušla u istu zgradu. Mislila je da je to drugi ulaz, a skapirala je da je ista tek kad je on otvorio vrata. Svejedno, to ne menja mnogo stvar.

—————————————————–

Za razliku od ostalih devojaka koje se ovime bave, nisam mnogo alava na kintu. Ja to radim zaista samo zato što moram i nisam uopšte sposobna da uštedim, pa čak ni da živim dobro. Kad imam dovoljno love za sve što mi treba, a ne treba mi puno, ja ni ne odem na posao. Otkažem. Alehandra kad to čuje ne može da veruje. Ona bi se ubila za svaki dinar. Starija je od mene, mislim da ima preko 30. Radila bi i mnogo ispod cene, kao što i jeste puno puta, a onda će otići i kupiti čizme, najružnije čizme koje su se ikad prodavale u gradu. Sa štiklom od pola metra, najtanjom, i šljokicama boje višnje.

Uzgred jedna napomena apropo čizmi. Visoke štikle su jedna od najvećih ženskih zabluda u istoriji i još uvek mi nije jasno kako to niko da obelodani. Prvo, to je neviđeni maltretman, da bi u njima mogao koliko-toliko normalno da hodaš treba ti nekoliko godina vežbanja, a da sve bude još gore, muškarci to ne vole. Odnosno, ima ih koji vole, ali to su po pravilu ili kamiondžije ili neki bolesnici. Ne znam nijednog koliko-toliko normalnog muškarca koji voli visoke i tanke potpetice. Osim toga, kad obujete takve cipele, a sami ste, iz aviona se vidi da ste kurvica.

Ovo je priča o Alehandri. Da vas ne iznenadi ovo h u njenom imenu, to je zato što je ona poreklom Španjolka. Roditelji su joj Španci, napravili su je dok joj je ćale ovde radio ne znam šta, valjda u ambasadi, a ona je ostala jer tamo nije imala nikoga, a ovde je imala frajera. Znači, one najgore godine, čitave devedesete, umesto da ode u Madrid o kom smo svi mi maštali, njoj je bilo bolje ovde. To je samo jedna od misterija vezanih za nju.

Jedno vreme je živela kod mene. Nije imala gde. Ne znam uopšte šta se dešavalo, nisam je ni pitala, ali zamolila me da bude kod mene dok se ne snađe. Sve vreme dok je bila tu, nestajale su mi stvari. Prvo pare, pa kad sam provalila da ih treba skrivati, onda je prešla na kreme, majice, hulahopke, pa posle i na gaće, šnale i gumice za kosu, znači sve. I govorila sam joj da to ne radi, ona se uporno pravila blesava, ali nije vredelo. Nekoliko poslova smo odradile zajedno i svaki put me zajebala za lovu. Alehandra je najpokvarenija osoba koju sam upoznala.

Odavno sam je odjebala, ne družimo se više, ali htela sam da ispričam jednu simpatičnu priču o njoj. Krajem devedesetih se kresala s nekim julovcem, nekim klincem koji se hvalio da se druži s Markom Miloševićem. I bio je u toj ekipi. Jedan debeli, zadrigli, odvratan, ko i svi oni. Kad su onda tukli Otporaše, videli smo ga na fotkama u nekim novinama. On je bio jedan od njih. Znači, sitni krimos koji je radio za režim. Nije joj on bio klijent, nije tad još ni radila za lovu, samo se sponzorisala kod njega, glumila mu ribu. Imao je on takvih nekoliko.

E, a onda je njemu jednom uletela neka opasna kinta. Đavo bi ga znao otkud mu taj reps. Bilo je to oko godinu dana posle bombardovanja. Da li su to dovukli neku lovu s Kosova, da li je on lično bio tamo za vreme rata, sve to nismo znali, ali samo je jednom pozvao, izveo je na večeru u Hajat (tad ničeg drugog nije ni bilo), priveo je na gajbu, zapio se, uradio koksom, totalno izgubio kontrolu nad sobom i otvorio torbu (ta torba je, paradokstalno, još uvek kod mene). Možete da zamislite kako se Alehandrino lice ozarilo kad je to videla. Pogađate da je kintu maznula, ali pazite kako.

Pošto je znala da je tip opasan i da pride zna s kim ima posla, a verovatno joj se zavrtelo u glavi od tolikih para koje je videla, momentalno je pala u nesvest. Tip je odneo u drugu sobu u krevet, skinuo je i kresnuo tako polusvesnu. Dok je on svršavao, ona je skroz došla sebi, ustala polako iz kreveta, kao krenula u kupatilo, zajurila se tako gola u drugu sobu, ćapila torbu i iskočila kroz prozor! Sa drugog sprata!

To je neka gajba u Profesorskoj koloniji, bila sam tamo jednom, a i posle sam prolazila par puta. Mislim da je to najmanje 6 metara visine, dakle nije baš da bi svako poginuo, ali nije ni za skakanje. Alehandra je povredila obe noge, ali mogla je nekako da hoda. Naravno, uošte nije razmišljala šta dalje. Njoj je samo bilo važno da ima kintu u ruci, a to što je gola na ulici usred noći i što je znala da će ovaj da je juri, o tome uopšte nije razmišljala. Nastavila je tako da ćopa prema najnelogičnijem mogućem mestu, nazad u istu zgradu! Kad mi je prepričavala taj događaj, rekla mi je da je to intuitivno uradila, koliko god nebulozno to delovalo. Popela se nazad teško se vukući, prošla drugi sprat, taman zakoračila prema trećem kad je čula da se vrata otključavaju. Tip se sjurio dole kao sumanut. Valjda mu je trebalo oko 3-4 minuta da shvati šta se desilo, tačno onoliko koliko je trebalo njoj da se popne nazad. Sreća je nastavila da radi za nju. Popela se na poslednji sprat, do tavana koji je bio otključan i u kojem se sušio veš. Obukla se, šćućurila u neki ćošak i tu dočekala jutro. Cele noći je slušala kroz prozor kako teče pretraga. Tip je doveo nekoliko ortaka, valjda istih onih divljaka koji su u stanju čoveka zubima da zakolju, drali su se ko ludi po kraju, doveli i neke džukce koji su lajali, ali ne verujem da su baš imali dresirane. U svakom slučaju, nikom nije palo na pamet da je traži u istoj zgradi iz koje je iskočila.

Bio je kraj leta, malo pred 5. oktobar, ulice su konstantno bile pune demonstranata. Negde oko podne tek, kad je procenila da više nema opasnosti, spustila se tiho niz stepenice i u Stanoja Glavaša, ili nekoj od tih većih ulica koje vode ka gore, uletela u grupicu sa zviždaljkama i zvečkama. Osećala se sigurnom u toj ekipi. Bila je bosa, ali zašto bi to bilo čudno? Nije smela da ode kući. Tad još nije imala mobilni, ali tip je znao gde stanuje, dakle na gajbu nije mogla da ode. Otišla je kod prijateljice na Dorćolu i izbrojale su lovu. Bilo je manje od sume kojom se tip hvalio, ali ni nešto manje od 150 soma maraka nije loše.

Bio je to savršen zločin. Tip se par dana posle 5. oktobra ubio. Nije ni čudo, ostao je i bez love i bez vlasti, a to su jedine dve stvari do kojih mu je stalo. Ona se ipak nije vratila u stari stan, za svaki slučaj. Iznajmila je drugi, krckala tu lovu godinu dana na dop, pa su i nju pokrali.

Ja sam je upoznala u agenciji prošle godine.


Leave a Reply

*

Log in | Designed by Gabfire themes