KORNET

POTIŠTENOST – DUŠAN GOJKOV

Roman “Potištenost” plod je sedmogodišnjeg istraživačkog rada i pisanja pisca i teoretičara Dušana Gojkova

Odlomci iz romana

Imam tu privilegiju da ne vidim dobro. Naročito kad skinem naočare. Sve što se u nekakvom vidnom spektru dešava (ljudi, brda, doline, reke, potoci, stoka, oblaci, žabe) je nevažno za mene. A ako zatreba, mogu i da ne čujem.
Ipak muve. Ove godine, ovog leta naročito čitav svet oko mene se, kako izgleda, svodi na jednu sliku (Goja bi to sjajno obradio): čovek, koji beži, pred najezdom muva. Dakle, muve su usud egzistencije na ovoj planeti. Dakako da ne govorim o običnim insektima.

*
[Ljudi često padaju na ulici. Ostaju da leže. Mrtvi. Na to poslovni svet otvara vrata, okretno dolazi, unosi mrtvaca u neku kuću, pa zatim, sa osmehom oko usana i u očima, ti ljudi izlaze i govore: „Dobar dan. – Nebo je bledo. – Prodajem mnogo marama. Eh, da, rat.“
Ja odskakućem do te kuće, bojažljivo dižem ruku sa povijenim prstom; najzad kucam u nastojnikovo prozorče: „Dragi moj“, kažem ljubazno, „kod vas su uneli mrtvaca. Pokažite mi ga, molim.“ A kad on vrti glavom, kao, ne zna ša da radi, kažem čvrsto: „Dragi moj, odmah mi pokažite mrtvaca.“ „Mrtvaca?“ pita on sad, a gotovo je uvređen. „Ne, nemamo mi ovde nikakvog mrtvaca. Ovo je pristojna kuća.“ Pozdravljam, odlazim.
Ali, zatim, kad treba da pređem preko jednog velikog trga, sve zaboravim.


Kakve ja to dane provodim!

Sinoć sam, eto, bio u društvu. Upravo sam se pod gasnom svetlošću klanjao nekoj gospođici i govorio: „Zaista se radujem što je već prva polovina jula, leto volim, ali vazduh je još veoma svež, doduše, obazrivo sam odeven, ali sam prinuđen da se predveče pridružim ljudima koji šetaju, ne mislim na Vas, gospodična, nikako na Vas, plemenita, ipak, u večernjim šetnjama ću svakako nazepsti“, upravo sam se klanjao govoreći te reči, kad s negodovanjem primetih da mi se levi kuk iščašio iz zgloba.

Leave a Reply

*

Log in | Designed by Gabfire themes