KORNET

„Za­pe­ta“ Ol­ge Sto­ja­no­vić ili Sa­vr­še­no is­ku­stvo este­ti­ke ro­ma­na epi­sto­lar­nog da­ha, Kor­net, 2013

 

Pi­še Ni­na Ži­van­če­vić

Go­di­na je 2013. i u gra­du Be­o­gra­du na pret­po­sled­njoj sta­ni­ci svog ži­vo­ta, fi­lo­zof po for­ma­ci­ji, pi­sac i fi­lo­log po lju­ba­vi i opre­de­lje­nju, Ol­ga Sto­ja­no­vić, pi­še svo­ju po­sled­nju pe­smu ko­ju će na­slo­vi­ti „Za­pe­ta“.  Ona, ko­ja tu pe­smu sta­vlja u in­ter­di­sci­pli­nar­ni ža­nr „po­luri­ba, po­lude­voj­ka“ i ko­ji na­zi­va ro­ma­nom, sve­sna je da ta pe­sma po­sled­nja i ona joj pot­pu­no lu­cid­no pred­vi­đa kraj. Ne­gde na po­čet­ku šti­va od ne­kih sto­ti­nu i pe­de­se­tak  stra­na, ona se se­ća  po­čet­ka te pe­sme,  kao i svog raz­ba­ru­še­nog ži­vo­ta ko­ji je me­an­dri­rao od jed­ne lu­ke do dru­ge, od ne­kog ko­fi šo­pa u Am­ster­da­mu do ne­kog bir­cu­za na Vra­ča­ru, od jed­ne lju­ba­vi do dru­ge, u sre­di­ni ko­ja ne či­ta, ili bar ne­do­volj­no či­ta žen­sko pi­smo i post­fe­mi­ni­stič­ku te­o­ri­ju. Au­tor­ka, da­kle, po­či­nje sa­ma sebe da stva­ra, ob­ra­đu­je i na­slo­vlja­va od­re­đe­ni me­ša­ni ža­nr u ko­me su se nje­ne muš­ke ko­le­ge već ogle­da­le, to jest, u srp­skom post-postmo­der­ni­stič­kom ro­ma­nu dru­ge de­ce­ni­je dva­de­set i pr­vog ve­ka. U ovoj no­voj knji­žev­noj la­bo­ra­to­ri­ji pi­sa­nja u ko­joj uče­sni­ci pro­miš­lja­ju te­lo tek­sta, stil­sko i lin­gvi­stič­ko, u ra­di­o­ni­ci ta­ko­zva­nog is­kli­znu­ća, Sto­ja­no­vi­će­va ko­ja ne ve­ru­je ni  u ka­ri­je­ri­zam ni u po­li­ti­ku knji­žev­nih na­gra­da, pi­še tekst u pr­vom li­cu, na­rav­no, ugra­đu­ju­ći u nje­ga svo­je kli­za­vo is­ku­stvo za­čet­ni­ce žan­ra, is­ku­stvo ko­je sa­dr­ži li­ste či­ta­nja nje­nih sa­vre­me­ni­ca po­put Di­ra­so­ve, Ake­ro­ve ali i Kri­ste­ve i Elen Si­su, obo­ga­će­no sveš­ću Sto­ja­no­vi­će­ve da na usa­mlje­nom pu­tu  na­še žen­ske knji­žev­no­sti  ko­di­fi­ka­ci­ju  kao i on­to­loš­ki oda­bir te­me i sti­la ona mo­ra da, do­ne­kle di­dak­tič­ki, oba­vlja mi­si­o­nar­ski, lič­no.

1546127_515697498545181_2132521847_n

Autorka teksta na poetskom performansu „Život je svugde isti”

 

Ona će ta­ko uslov­no po­de­li­ti „Za­pe­tu“ na Pred­go­vor „UVOD (ova­ko je to bi­lo)“, ko­men­tar „Ro­man u na­sta­ja­nju“, „RAZ­RA­DU (ova­ko je to mo­glo bi­ti)“, „ZA­KLJU­ČAK“, Po­go­vor, Re­cen­zi­ju i Be­leš­ku o au­tor­ki, in­te­gral­ne de­lo­ve ko­je pi­še ona lič­no, kao Idol ko­ji se kre­će u su­sret sop­stve­nom su­mra­ku, sve­sna či­nje­ni­ce da ako lič­no ne za­pi­še se­ća­nje na ovu svo­ju po­sled­nju me­ta-pe­smu, ni­ko dru­gi ga za­be­le­ži­ti ne­će i sto­ga na po­sled­njoj stra­ni­ci ob­jaš­nja­va: „Ovo je sed­ma knji­ga ove au­tor­ke. Ro­đe­na je u Be­o­gra­du sre­di­nom proš­log ve­ka, di­plo­mi­ra­la fi­lo­zo­fi­ju, stu­di­ra­la fi­lo­lo­gi­ju. No­vi­nar­ka, ko­lum­nist­ki­nja, ob­ja­vlju­je ese­je, pe­sme i pri­če u srp­skim (ne­ka­da i ju­go­slo­ven­skim) ča­so­pi­si­ma i na Tre­ćem pro­gra­mu Ra­dio Be­o­gra­da… Do­bi­la je ne­ko­li­ko na­gra­da za no­vi­nar­ske i ese­ji­stič­ke tek­sto­ve, kao i pr­vu na­gra­du za nov­nar­stvo Se­dam se­kre­ta­ra SKOJ-a. Njen ro­man „Ana Ka­re­nji­na“ bio je u užem iz­no­ru za NIN-ovu na­gra­du 1996. Neš­to iz nje­ne pro­ze uš­lo je u iz­ve­sne do­ma­će i stra­ne an­to­lo­gi­je. Naj­kra­će pri­če „Slo­že­ne re­če­ni­ce“ ob­ja­vlje­ne su na špan­skom. Pre­vo­di­va je žed­na pre­ko vo­de.“ Ovim po­sled­njim  tek­stom „Za­pe­te“ do­i­sta ko­mič­nog pri­zvu­ka, ona nam je is­pri­ča­la kon­ci­zno, ne sa­mo isto­ri­ju svog ra­zu­đe­nog pi­sma i knji­žev­nog stva­ra­laš­tva, već i sta­nje i sud­bi­nu sa­vre­me­nog žen­skog, ali i muš­kog pi­sma u Sr­bi­ji te 2013. go­di­ne. Jer već sle­de­će, au­tor­ka će nas za­u­vek osta­vi­ti, osta­vlja­ju­ći iza se­be i „Za­pe­tu“, bri­li­jant­nu me­di­ta­ci­ju o ži­vo­tu i smr­ti, pre sve­ga sve­do­čan­stvo o umi­ra­nju na ko­me bi joj po­za­vi­de­li i Epi­kur i Se­ne­ka i od­re­đe­ni pred­so­kra­tov­ci ko­je je, po sve­mu su­de­ći, Sto­ja­no­vi­će­va pa­žlji­vo iš­či­ta­la. Či­ta­la, iš­či­ta­va­la, ali pre sve­ga ži­ve­la hra­ne­ći se tki­vom svo­je lek­ti­re i ko­sti­ma ko­je joj je ba­cao ži­vot kao iza­zov, pa se od sve­ga do te me­re umo­ri­la da će na sa­mom po­čet­ku ovog epi­sto­lar­nog uput­stva za umi­ra­nje re­ći „Na gro­blju sam uvek sreć­na. Čak i u oko­li­ni. Či­sta si­tu­a­ci­ja. Sve je okon­ča­no, sve je pod kon­tro­lom, po­treb­ne su sa­mo ma­ka­ze za ko­rov i na­ši mr­tvi su pod­mi­re­ni. Ne tra­že mno­go, a le­po im.“

ZAPETA

Zapetu Olge Stojanović možete naručiti preko Kornetovog sajta, mejla ili telefonskim putem

 

Krat­ko­ću i sa­že­tost svog (su­mor­nog) iz­ra­za Sto­ja­no­vi­će­va je oči­gled­no usvo­ji­la od kla­si­ka, sta­rih La­ti­na. Kao i Apu­lej ili Ter­tu­li­jan i ona je shva­ti­la da  je­di­ni put ka iz­ba­vlje­nju od su­mor­no­sti vo­di  pre­ko ak­tiv­ne upo­tre­be hu­mo­ra, stil­skih fi­gu­ra po­put hi­per­bo­le i ok­si­mo­ro­na, kao i la­ka­nov­skog su­o­ča­va­nja sa sop­stve­nim od­la­ga­njem za­do­volj­stva ili ti „re­ful­ma­nom“ ko­ji se če­sto ma­ni­fe­stu­je u od­re­dje­noj za­vi­sno­sti (dro­ga, al­ko­hol, sklo­nost ka kaš­nje­nju, za­ne­ma­ri­va­nje pri­mar­nih oba­ve­za). Au­tor­ka „Za­pe­te“ pri­u­stvu­je i od­la­že tre­nu­tak sop­stve­nog ne­sta­ja­nja i uz od­re­dje­nu do­zu ci­ni­zma se­ća se onih naj­mar­kant­ni­jih tre­nu­ta­ka ko­ji su ubr­za­li pri­sti­za­nje tog nje­nog Ve­li­kog, tre­nut­ka po­sled­njeg. Kroz niz odi­sta ko­mič­nih do­ga­đa­ja-se­ća­nja ona nam do­ča­ra­va gu­bi­tak Lju­ba­vi, kra­đu pr­vog deč­ka, kra­đu pr­vog bi­ci­kla, i sa­svim lu­cid­no i sa­mo­a­na­li­tič­no, na ne­vi­dlji­vom ka­u­ču te­ra­pe­u­ta, ana­li­zi­ra do­ga­đa­je ko­ji su (even­tu­al­no) pro­u­zro­ko­va­li na br­zi­nu is­pri­ča­ne gu­bit­ke, dr­sko, otvo­re­no, iskre­no i ži­vot­no, uvek sa po­dig­nu­tim ogle­da­lom u ko­me se ocr­ta­va njen, do­du­še po­lu­sa­vr­še­ni lik anal­nog per­fek­ci­o­ni­ste, ali i li­ko­vi ko­je je na svom pu­tu sre­la i ko­ji ni­su uma­kli nje­nom va­zda hlad­nom i pro­nic­lji­vom skal­pe­lu od po­gle­da. Njen po­gled bi se za­dr­žao, sa­mo tre­nut­no, na objek­tu ili na ne­koj oso­bi i, upra­vo kao u Rob-Gri­je­o­o­vom ro­ma­nu, a za­tim  bi na­sta­vio sam da lu­ta po­vr­ši­nom ovog gor­ko-pro­nic­lji­vog tek­sta ko­ji ni­je na­pi­sao ni Si­o­ran ni Jo­ne­sko, ni­ti pak Rej­mon Ke­no, ia­ko ima­mo pri­li­ke da ču­je­mo nji­ho­ve iz­gu­blje­ne se­man­tič­ke gla­so­ve, teh­nič­ki sa­vr­še­no ob­ra­đe­ne to­kom ce­le „Za­pe­te“.  Sto­ja­no­vi­će­va je sve­sna ne sa­mo svo­ga uti­ca­ja na na­še no­vi­je žen­sko pi­smo već i uti­ca­ja svih au­tor­ki i au­to­ra nje­ne pa­žlji­vo oda­bra­ne, pa­žlji­vo iš­či­ta­ne lek­ti­re. Njen stil joj stal­no fe­no­me­no­loš­ki za­po­ve­da da se osvr­će na pri­su­stvo kao i na od­su­stvo po­sto­je­ćih nu­me­na, ali je pri to­me sve­sna da po­e­ti­ku pri­sut­no­sti tj. od­sut­no­sti ne do­zi­va nje­na ari­sto­krat­ski iz­re­zba­re­na že­lja ili žeđ za pi­sa­njem, već ši­ri po­re­dak stva­ri u dr­ža­vi, či­taj u na­šoj pri­mor­di­jal­noj za­jed­ni­ci „Žen­sko si, ta­kva si se ro­di­la, ta­kva ćeš umre­ti, ta­kva ćeš na ob­duk­ci­ju, u san­duk, du­bo­ko… Gde je i ka­ko i zaš­to i ko­jim po­vo­dom i iz ko­jih do­brih i lo­ših raz­lo­ga ne­stao tvoj struk?“

Olga-Stojanovic1-620x350

Olga Stojanović, autorka romana

 

Me­đu­tim, va­žno je ov­de is­ta­ći da u tra­di­ci­ji na­šeg naj­bo­ljeg žen­skog pi­sma (Isi­do­ra Se­ku­lić, Bi­lja­na Jo­va­no­vić), Sto­ja­no­vi­će­va ne la­men­ti­ra nad pri­su­stvom-od­su­stvom Žen­ske Dru­go­sti u na­šoj sa­vre­me­noj knji­žev­noj i te­o­rij­skoj prak­si. Ona je isu­vi­še sve­sna opa­sno­sti ko­ju ta­kva tak­so­no­mi­ja po­vla­či za so­bom, kao i prak­sa obe­le­ža­va­nja po­la kre­a­tiv­no­sti ko­ja fe­mi­ni­zam ge­to­i­zi­ra i spi­sa­telj­sku prak­su sta­vlja u mar­gi­nal­nu fi­o­ku ću­tlji­vog mejnstri­ma. Eli­ti­stič­ko „ja“ Sto­ja­no­vi­će­ve ne ve­ru­je u bi­lo ko­ju funk­ci­ju knji­zev­no­sti osim one osnov­ne, da za­ba­vi, da po­u­či, da nam pra­vi druš­tvo čak (i upr­kos sop­stve­nom kva­li­te­tu) i ka­da joj ne tre­ba či­ta­lac kao ta­kav. Mo­žda je iz ova­kvog po­seb­nog sta­va nje­nog pi­sma pro­is­te­klo od­re­đe­no ću­ta­nje re­cep­ci­je, jer osim ret­kih lin­gvi­stič­kih sla­do­ku­sa­ca i struč­nja­ka, po­put iz­da­va­ča „Kor­net”, njen rad ši­roj pu­bli­ci na­vi­kloj na ro­man su­per­mar­ke­ta ni­je bio od­već do­stu­pan. Pot­pi­sni­cu ovih re­do­va po­seb­no je oča­rao spi­sa­telj­ski sluh Sto­ja­no­vi­će­ve ko­ji se ogle­da u nje­nom mu­zi­kal­nom pri­stu­pu re­če­ni­ci ko­ja, ka­ko „ro­man“ od­mi­če sve vi­še po­sta­je pe­sma i in­stru­men­tal­na me­di­ta­ci­ja, a sve ma­nje po­u­ka u prak­ti­ku­mu nje­nog ži­vo­ta.

 

(Au­tor­ka je pro­fe­sor na uni­ver­zi­te­tu u Sor­bo­ni)

Leave a Reply

CAPTCHA slika
*

Log in | Designed by Gabfire themes