KORNET

Intervju sa Ninom Živančević povodom knjige „Ono što se pamti”

Ovaj intervju je ujedno i poziv na dve promocije. Jedne u Srpskom književom društvu 22. 12. 2017. u 20 časova (Beograd, Francuska 7), opširnije na linku ovde, i u Novom Sadu u knjižari Bulevar Books 26. 12. 2017. u 19.30 (Bulevar Mihaila Pupina 6).

 

Raz­go­vor vodi­la Nađa Paran­di­lo­vić

Sva­ki puto­pi­sac ima name­ru da doča­ra atmos­fe­ru puto­va­nja i duh zema­lja o koji­ma piše, što zapra­vo pred­sta­vlja suš­ti­nu puto­pi­snog žan­ra. Nina je to zai­sta uspeš­no posti­gla. Kao jed­no inte­lek­tu­al­no i umet­nič­ki ople­me­nje­no biće, ona na puto­va­nje ne nosi samo svo­je stva­ri, već ceo prtljag pro­či­ta­nih knji­ga i misli­la­ca s koji­ma tokom svo­jih puto­va­nja komu­ni­ci­ra. Zbog toga njen puto­pis ima i ese­ji­stič­ku vred­nost, jer se Nina nije ogra­ni­či­la samo na impre­si­je već i na kul­tu­ro­loš­ke i druš­tve­ne feno­me­ne o koji­ma pro­miš­lja i disku­tu­je kada govo­ri o Indi­ji, Egip­tu, Špa­ni­ji, Ita­li­ji, Lond­nu i Peruu. U puto­pi­su je često spo­mi­njan i citi­ran Anri Mišo, za kojeg bismo mogli reći da je sko­ro stal­no bio pri­su­tan tokom Nini­nog borav­ka u Indi­ji.

Naj­ve­ći deo puto­pi­sa posve­ćen je vašem borav­ku u Indi­ji. Bili ste u Rija­du, Koći­nu, Dže­di. Upo­zna­li ste mno­ge lju­de i mesta, kul­tu­ru. Svo­ja zapa­ža­nja i impre­si­je često ste pot­kre­plji­va­li Mišo­o­vim cita­ti­ma. Kako biste obja­sni­li nje­go­vo stal­no pri­su­stvo u vašem puto­va­nju? U čemu su vaš doži­vljaj i shva­ta­nje Ini­dje slič­ni nje­go­vim, a u čemu ne?

Mišo je stal­no pri­su­tan u mom živo­tu, još od prve zbir­ke poe­zi­je, susre­ta sa meska­li­nom, sa Kolo­ra­dom, sa samo­ćom pej­za­ža i pri­ro­de. Ima u nje­mu puno Hel­der­li­na, puno od nad­re­a­li­zma, ali nje­gov put nika­ko nije bio nalik mom – on putu­je kao kolo­ni­za­tor, ja kao oso­ba tre­ćeg sve­ta. 

Citi­ra­li ste Mišoa govo­re­ći da Indi­ja i nje­no druš­tvo i naro­di ne tre­ba nika­da, baš nika­da da pod­leg­nu uti­ca­ju Zapa­da. Da li se vaš stav po ovom pita­nju raz­li­ku­je od Mišo­o­vog?

U ovom se pak nika­ko ne raz­li­ku­je­mo – i ja mislim da je neo­li­be­ral­ni kapi­ta­li­zam Indi­ji samo šte­tio. Šta će nji­ma da čita­ju Haje­ka i Mil­to­na Frid­ma­na…

 Ide­ju o samo­kon­tro­li kod hin­du­sa su pro­du­bi­li govo­re­ći o raz­li­ka­ma izme­đu konja i kami­le. Spo­rost kami­le koja je veo­ma cenje­na kod hin­du­sa pri­me­ti­li ste i u nji­ho­vom jezi­ku. Kako su to kon­so­nan­ti slič­ni spo­rom hodu kami­le? (I zaš­to su sonan­ti plod bes­po­sli­ča­ra?)

Ah, ovo je pre sve­ga jed­na pje­snič­ka šala, opa­ska ad hoc, liše­na nauč­ne pre­ci­zno­sti i od stra­ne Mišoa i od mene. Svi ovi jezi­ci se raz­li­ku­ju, i u indo­e­vrop­skoj gra­ni tu su ita­li­jan­ski i špan­ski koji zvu­če, kako neki kažu, melo­dič­ni­je od engle­skog i nemač­kog, iako mislim da u suš­ti­ni nije tako.

Kada spo­mi­nje­te Tadž Mahal, vi se doti­če­te i reke Gang, a zatim se pri­se­ća­te Mišo­o­vog zapa­ža­nja da je shva­ta­nje higi­je­ne kod hin­du­sa dru­ga­či­je i da oni vodu doži­vlja­va­ju kao sve­ti­liš­te. Kako vi raz­u­me­te raz­li­ku u shva­ta­nju odno­sa moral­ne i tele­sne čisto­će, i da li je ono kod hin­du­sa bit­no dru­ga­či­je nego kod evrop­skih naro­da?

Pa ne znam, mislim da se poj­mo­vi higi­je­ne raz­li­ku­ju od jed­nog ple­me­na do dru­gog. Kada sam doš­la u Fran­cu­sku, Pariz mi je izgle­dao kao naj­pr­lja­vi­ji i naj­smr­dlji­vi­ji grad na sve­tu jer sam upra­vo pri­sti­gla iz Ame­ri­ke gde se nji­ho­vi moral­ni čistun­ci stal­no peru. Ali Evro­plja­ni su pri­mo­ra­ni da stro­go vode raču­na o higi­je­ni jer svi kon­ti­nen­ti koji su pro­la­zi­li kroz Evro­pu osta­vlja­li su u njoj kugu, pošast, veli­ke epi­de­mi­je. Celi gra­do­vi u Ita­li­ji i Fran­cu­skoj su spa­lji­va­ni zbog crne čume u Sred­njem veku…

Opi­sa­li ste svoj dola­zak u Rijad. Kao i jed­nu inte­re­sant­nu epi­zo­du već na samom aero­dro­mu. Nestr­plji­vim gospo­đa­ma u toa­le­tu rijad­skog aero­dro­ma pred­sta­vi­li ste se ni manje ni više nego kao­ vali­de sul­ta­ni­ja! Da li su one bile izne­na­đe­ne isto koli­ko i ja?

Haha­ha! Ali ja sam to odi­sta i bila, a ta titu­la mi zai­sta pri­pa­da (bila sam prva žena per­sij­skog prin­ca, i to pra­vog, ne onog iz video igri­ce) bilo da sam u toa­le­tu ili izvan nje­ga.

 

 

Pisa­li ste o arap­skom rato­bor­nom pismu, o Muha­me­du sa isu­ka­nim mačem, pore­di­li arap­ske hra­mo­ve s nji­ho­vim jezi­kom. Ispri­čaj­te nam kakav je zna­čaj gla­sa h za Ara­pe?

Zai­sta veli­ki, kao i za nji­ho­vu bra­ću koja govo­re hebrej­ski. To sam negde nave­la u ese­ju – kad ga liši­te slo­va „h” kao da ga kastri­ra­te.

 Zani­mlji­vo je da sva­ki vaš uti­sak o novom mestu i doži­vlja­ju s puto­va­nja budi neke nove aso­ci­ja­ci­je i pri­se­ća­nja, ili vas pod­se­ća na neke dru­ge lju­de koji su pro­miš­lja­li o istim mesti­ma. U Koći­nu ste se, pak, pri­se­ti­li Afri­ke. Zaš­to niste pisa­li o svom borav­ku u sever­nog Afri­ci, i koji je raz­log što neka puto­va­nja niste opi­sa­li u knji­zi?

Ovo pita­nje me navo­di sad da pomi­slim da sam odi­sta mno­go i odi­sta dugo puto­va­la. Ceo­ život je veli­ka seo­ba, reče Crnjan­ski. Tač­no je da svoj život u Afri­ci (Libi­ja, Nige­ri­ja), kao ni onaj u Ame­ri­ci ili Mek­si­ku, nisam ovde pomi­nja­la – bila bi to pre­ve­li­ka knji­ga.

Pose­ti­li se Šivin hram u Vai­ko­mu. Ima­li ste veo­ma inte­re­sant­ne opi­se i zapa­ža­nja. Npr. da hin­du­si ima­ju ure­zba­re­ne i one bogo­ve koje mrze i da se i nji­ma kla­nja­ju. Da li biste­ nam opi­sa­li šta ste sve vide­li u Šivi­nom hra­mu.

Sada ću zai­sta da odre­a­gu­jem kao ame­rič­ki mar­ke­tin­ški agent: ko želi da sazna dovolj­no je da kupi knji­gu.

Reci­te nam neš­to o Kata­ka­li pozo­riš­tu?

O mno­go toga sam disku­to­va­la u ovoj knji­zi. Žao mi je ako sam pone­kad zazvu­ča­la didak­tič­kno, kao da pre­da­jem neki svoj kurs na Sor­bo­ni. Ma da, Ori­jen­tal­no pozo­riš­te, Kata­ka­li, zatim No ili Kabu­ki, sasvim je dru­ga­či­je od našeg Zapad­njač­kog koje se tra­di­ci­o­nal­no osla­nja na tekst, na dija­log.

Tri pogla­vlja ste gru­pi­sa­li u tri kar­mič­ka sna. Čini mi se da ste na pose­ban način pri­stu­pi­li raz­u­me­va­nju­ kar­mič­kih sno­va…

Pa ne znam tač­no da li se tu odi­sta radi­lo o sno­vi­ma, više bih rekla da sam oni­rič­nim jezi­kom ovde poku­ša­la da pre­pri­čam neko svo­je kon­kret­no isku­stvo.

Uglav­nom ste pisa­li o svo­jim puto­va­nji­ma u posled­njih dese­tak godi­na. Među­tim, jedan deo puto­pi­sa posve­ćen je vašem dav­nom borav­ku u Egip­tu, tač­ni­je u Kai­ru i Luk­so­ru. Kasni­je kada ste pose­ti­li Peru seti­li ste se Kai­ra. Koji uti­sak je obje­di­nio ova dva mesta u vašem seća­nju?

Ovo je zani­mlji­va opa­ska – ja ih vidim kao sasvim poseb­ne, niš­ta ih ne vezu­je osim možda seća­nja na nji­ho­ve spe­ci­fič­ne tere­ne koji nama, Evro­plja­ni­ma, teš­ko pada­ju za peša­če­nje. U Egip­tu sam bila turi­sta, u Peruu pro­fe­si­o­nal­no. Sada raz­miš­ljam kakve veze Maču Pik­ču ima sa Saha­rom i Nilom, ali ne vidim nika­kve kore­la­te.

Zna­čaj­no mesto u puto­pi­su sva­ka­ko zau­zi­ma Klo­d. Koli­ko god da ste ga opi­sa­li u knji­zi, i dalje niste uspe­li da zado­vo­lji­te­ našu rado­zna­lost. Svo to nje­go­vo bogat­stvo i eru­di­ci­ja, kao i neo­bič­na želja da svo­ju inte­lek­tu­al­nu dru­ži­nu vodi na naj­luk­su­zni­ja mesta širom Evro­pe i obez­be­di im sve, i to samo pod jed­nim jedi­nim uslo­vom – da ne veče­ra sam. Zvu­či goto­vo roma­nesk­no! Ko je zapra­vo Klo­d? (Vi kaže­te da on mno­go toga zna, ali ne pozna­je ljud­sku pri­ro­du). Kako je bilo puto­va­ti sa njim, budu­ći da ste sa njim obiš­li Špa­ni­ju i Lon­don?

Puto­va­nja sa Klo­dom bila su ipak doi­sta napor­na i zah­tev­na iako u tek­stu nisam sta­vi­la taj akce­nat. Puto­va­nje sa boga­tim, raz­ma­že­nim oso­ba­ma je često napor­no i zavr­ši se nekim suko­bom, ali naše pri­ja­telj­stvo nije ima­lo takav kraj. I dalje se dru­ži­mo ali više ne putu­je­mo zajed­no… Baš juče je svra­tio i doneo mi div­nu knji­gu, Laka­nov XVII semi­nar (za Bozić jer kao i svi Fran­cu­zi on jako drži to toga).

A čini mi se da su upra­vo o rela­ci­ji eros–tana­tos raz­miš­lja­li i Lakan i Bataj i Mišel Lei­ris, o tau­ro­ma­hi­ji. Vidiš – nji­ho­ve knji­ge bi bile izvan­red­ni pred­lo­zi za pre­vod na srp­ski (uko­li­ko već nisu pre­ve­de­ne).

Zahva­lju­ju­ći Klo­du bora­vi­li ste u ho­te­lu Savoj u Lon­do­nu. Nesum­nji­vo da je veo­ma uzbu­dlji­vo odse­da­ti u hote­lu gde su bili toli­ki slav­ni lju­di. On vas pod­sta­kao na raz­miš­lja­nja o Mari­ji Kalas, ali i Diken­su, Zoli, Oska­ru Vajl­du… Ipak na vas on nije osta­vio pose­ban uti­sak kao reci­mo na Boba Dila­na. Zaš­to vam se nije dopao?

Negde u ese­ji­ma sam rekla, a možda i nisam, da imam fobi­ju od hote­la. U Beo­gra­du me je jed­nom Tre­ći trg sme­stio u Sla­vi­ju, ali me je spa­si­la Lela koja me je pozva­la kod sebe. Savoj ili Sla­vi­ja – za mene je isto, ali znam da mno­gi ne misle kao ja i da vole, kao Dilan, da žive u hote­lu.

Mono­to­ni­ja je raz­bi­je­na Ran­ki­nim dola­skom u hote­l. Tek u Lon­do­nu javlja se veći broj naših lju­di, poput Lele, Mile­ne, Gora­na. To odjed­nom izne­na­đu­je, jer smo navi­kli da su vam saput­ni­ci uglav­nom lju­di koji nisu sa naših pro­sto­ra. Kakav je vaš doži­vljaj zema­lja kada putu­jet­e sa nekim ko vam kul­tu­ro­loš­ki nije dovolj­no bli­zak, i da li vam se čini da biste više impre­si­ja mogli da pode­li­te sa svo­jim suna­rod­ni­ci­ma?

Ne, za mene je bilo izu­zet­no isku­stvo puto­va­ti sa mece­nom, što je Klod odu­vek bio. Ali narav­no, oni se raz­li­ku­ju od umet­ni­ka, kao što se bra­ća Karić raz­li­ku­ju reci­mo od Nema­nje Radu­lo­vi­ća. Mogu da se vole ali nisu bli­ski.

Naše lju­de stal­no sre­ćem u svim gra­do­vi­ma u koji­ma živim ili done­kle bora­vim, a u Lon­do­nu sam nekih celih deset godi­na žive­la para­lel­no sa Pari­zom jer sam sva­kog viken­da išla da pose­tim Gora­na Poja­ti­ća, div­nog pija­ni­stu i dizaj­ne­ra koji se vra­tio nedav­no u Beo­grad.

Vaš puto­pis nije samo pro­zni, on je pro­ša­ran i poe­zi­jom i pismi­ma. Na putu Pariz – Lima une­li ste u puto­pis i jedan sonet, tzv. „Pismo jed­nog Gua”. O kakvom sone­tu je reč? Zaš­to sebe vidi­te kao biće koje nika­da ne seda?

Zai­sta, ja nika­da ne sedim bes­po­sle­na – po Laka­nu i Froj­du, tako se mani­fe­stu­je moja opse­siv­na neu­ro­za.

Kaže­te da su vas upo­zo­ri­li da u Latin­skoj Ame­ri­ci život nema veli­ku vred­nost, kako ste se vi ose­ća­li tamo i jeste li ima­li taj uti­sak?

Isti­na je da se u Peruu te 2013. niko nije ose­ćao bez­bed­nim. Peru – to su mi obja­sni­li tamo Lati­no­a­me­ri­kan­ci – pri­pa­da gru­pi nesi­gur­nih i opa­snih lati­no­a­me­rič­kih zema­lja u koje spa­da i Kolu­m­bi­ja. U nji­ma čovek može lako da nesta­ne, lič­na bez­bed­nost je mini­mal­na. Ti regi­o­ni se raz­li­ku­ju od „evrop­skih rezer­va­ta” Vene­cu­e­le, Čilea ili Argen­ti­ne gde ako nesta­ne­te noću mogu rela­tiv­no lako da vam uđu u trag.

 

Leave a Reply

*

Log in | Designed by Gabfire themes