Невоље са апострофом у облицима као што су к’о и отиш’о и има ли смисла истрајавати на правописно исправном?

Јуче је као бомба на друштвеним мрежама одјекнула фотографија у којој су наводни језички чистунци, односно прескриптивисти, како пише у најави слике на којој се види графит, исправили текст графита о Милу и његовом негдашњем србовању.
Графит је претходне ноћи исправљен другим графитом у Новом насељу у Новом Саду у улици Каће Дејановић.

Графит у Новом Саду у Новом насељу
Фото Лазар Човс

Овај стари начин обраћања графитом против графита (или рат графита) одавно је познат у овој врсти уличног израза, а није иновација ни исправљање. Наравно, у питању је шала, али иако је ова фотографија првобитно објављена на језичком форуму односно групи (Наш језик) и иако се на тој истој групи често расправља о овом положају апострофа, опет је изазвало забуну. Упркос свему, многи и даље мисле да ту мора апостроф. Међутим, по важећем правопису Матице српске, ту се не пише апостроф. Није никад ни требало тако, да не буде забуне. Како стоји у Правопису Матице српске, овде се ради о сажимању вокала, као што и пише на графиту. Тачније, у Правопису пише да се ради о процесу асимилације и сажимања вокала. И заиста, то овде и јесте случај, али оно што махом људе збуњује је то што без апострофа овако написано (дакле, србово) свима делује погрешно јер су свесни да је овај облик заступљен само у неформалном, колоквијалном, фамилијарном говору, као у и дијалектима, да није стандардизован те да га самим тим некако треба обележити.

Правопис Матице српске, треће издање, 2019.

Ваљало би онда и објаснити о каквој се то асимилицији и сажимању ради. У овом случају конкретно, глагол србовати (дакле са суфиксом -ати) гради радни глаголски придев мушког рода србовао. Будући да су а и о гласови по месту настанка врло близу (вокали задњег реда, у које спада и у) до асимилације (спајања) ова два гласа ће доћи врло лако – најпре –ao > -оо, а затим и до сажимања . Исто као што се у граматикама обележавају једино исправни облици умрô и убô. И због тога што на овај начин скраћивњем, односно сажимањем добијамо уместо два кратка вокала један дуги, граматички је исправно обележити овај глас знаком дужине на о. И код глагола на -ети се врше ови процеси асимилације и сажимања, али ређе него код основе -ао и -уо јер је е вокал предњег реда те је потребно да овај самогласник, зависно од дијалекта, буде померен ка назад. Стога ће у источним говорима бити сасвим уобичајено: узети : узô, однети : однô, видети : видô и сл. док у западним крајевима, сем у неким говорима Босне, то е није довољно померено уназад да би се извршила асимилација. Такође, потребно је и да слог који претходи буде акцентован и кратак, тако да ни источно неће доћи до ове појаве кад тај услов није испуњен, па ће онда увек биди огладнео, полетео, трпео, а никад *огладнô, *полетô, *трпô. Другим речима, ако акценат није одсечно кратак, односно краткосилазни, него је краткоузлазни, онда се ова асимилација неће десити јер су узлазни акценти двосложни па ће тако самим тим наредни вокал остати очуван. За глаголе на –ути који творе наставак -уо због места изговора важи исто што и за глаголе који граде наставак -ао, што значи да ће до скраћивања доћи увек (метнô, гурнô, звизнô) односно скоро увек јер морају да се испуне још неки услови па тако неће бити посути : *посô. Дакле, увек кад се гради завршетак -ао, и то не само код глагола, доћи ће до ове појаве, па тако и у именицама посао : посô, мисао : мисô, петао : петô (мада код ове потоње две ређе јер им не претходи кратак слог, али и зато што нису тако честе као посао, а скраћивање се увек догађа код учесталијих речи па ће тако и петао чешће бити петô у сеоским срединама или у онима које су са њима у непосредном контакту, па ће исто тако, примера ради, петô бити у скоро целој Војводини). Исто тако и код везника као : кô. Код глагола на -ити/-ио никад не долази до асимилације и сажимања јер је вокал и по месту изговора далеко од а у свим дијалектима, а уз то је и високи вокал (а, о и у су ниски).

Из Речника језичких недоумица, Иван Клајн, Прометеј, Нови Сад 2008. (Девето издање)

Но, како то да је свима страно да се ово пише без апострофа? Најпре, као што смо рекли, ови облици не спадају у стандардне и то људи махом и знају и осећају, па самим тим имају потребу да то некако и забележе. Уколико би се то писало без апострофа, они би сами себи деловали неписмено. А ако би се стављао знак дужине, ког уопште нема на нашим стандардним тастатурама, а и да га има, овај знак је више граматичко а мање правописно средство, људи не знају шта значи. Од многих ћете чути да су у школи учили да ту треба апостроф. Што је и тачно. У школама се заиста тако и учи. И не само то… Тешко ћете наћи у литератури било где доследно ове облике написане без апострофа или са знаком дужине.
Другим речима, инсистирање на томе да се ово пише без апострофа, а у то смо се могли лако уверити у послењих стотињак година, нема шансе да донесе било какве резултате. Стога, можда је боље не нервирати се и прихватити облике са апострофом на које су сви одавно навикли, па и сви они који знају да ту не би требало да стоји апостроф. Осим тога, о неком изостављању гласова се ту ипак ради. Макар кад се посматра из угла стандардног, књижевног језика, јер норма не познаје ове скраћене облике.
А ми који смо на факултету и из књига учили да се то пише без апострофа или са дужином можда најбоље да се помиримо с тим да смо у великој мањини и да пишемо „Отишô сам твојој кући кô да ми је рођена” међу нама, из зезања.

Share on facebook
Share on twitter
Share on linkedin

Leave a Reply