Stvarnost oponaša fikciju. U romanu DRAGI U VISOKOM DVORCU Ilije Kurjaka, američki nacisti odlučuju da u Jugoslaviji početkom osamdesetih snimaju igrani film koji će im služiti za propagandne potrebe računajući na to da će domačini koje zanimaju samo devize biti nezainteresovani za sam sadržaj koji se radi.
Ovih dana se u Beogradu zaista snima MY SON HUNTER, film o aferama Bidenovog sina koji nastaje u bujajućoj produkciji alt.right filma koji je iskoristio kako ideološko tako i estetsko skretanje mejnstrim Holivuda.
Kada je Mel Gibson sa nezavisnim distributerom napravio senzaciju za filmom THE PASSION OF THE CHRIST, i na duže vreme postavio rekord za najgledaniji film sa R-rejtingom, postalo je jasno da je tržište koje čine desničari i hrišćanski fundamentalisti veoma veliko i da često nije ni aktivirano mejnstrim filmovima.
I pre Gibsona bilo je pokušaja u raznim žanrovima da se mobiliše ta publika, bilo pitomim pričama sa jasnom biblijskom dimenzijom, bilo žanrovskim filmovima koji su se bavili visokooktanskim događajima kao što je apokalipsa. Naslovi kao OMEGA CODE su tako nastajali kao dela namenjena hrišćanskoj publici ali su imali i prođu među ljubiteljima akcije.
Posle Gibsonovog uspeha, i mejdžor studiji se uključuju u tu scenu pa tako svaki od njih ima i neki relativno jeftin ali veoma isplativ film sa verskim tonovima, a nezavisni producenti snimaju čitave serijale, slične OMEGA CODEu jer takvi filmovi prave crossover, na primer LEFT BEHIND sa Nicolas Cageom i sl.
Vremenom ta produkcija dobila je svoj paralelni tok, sa glumcima koji su religiozni i redovno nastupaju u takvim filmovima, kao što je recimo Kirk Cameron kog znamo iz sitkoma GROWING PAINS a sada je jedan od glavnih medijskih oslonaca evangelističkog pokreta.
U tom krugu krenula je i produkcija alt.right filmova, dakle naslova sa hriščanskim tonovima ali i sa drugim porukama koje se tiču slobode da se nosi oružje, a zatim i sa skepsom prema liberalima i sl.
Ti filmovi su pomalo podsećali na njihov ideološki opozit, queer film, i nosili su dozu undergrounda u sebi, imali nezavisnu distribuciju.
U samim filmovima glumili su manje ili više poznati glumci ali se po njima videlo da su nastajali izvan sistema, između ostalog po tome što izvan par marquee imena nisu imali dobre epizodiste, pa ni tehničku usavršenost.
Naslovi tog tipa su u osnovi žanrovski ali su po sadržaju pamfletski, kao primer se mogu uzeti PERSECUTED ili RELIANT, oba zanimljiva po tom naizgled moralističkom tonu oslonjenom na veru ali sa mnogo jačim porukama u nekim drugim segmentima.
Naravno, kroz istoriju imamo naslove kao što je RED DAWN nastao u produkciji mejdžor studija koji bi danas verovatno spadali u alt.right filmove ali to su bila neka druga vremena.
Kad je reč o dokumentarnim filmovima, tu su se alt.right filmmejkeri dosta izveštili i prepoznali su da postoji veliko tržište ideologizovanog dokumentarnog filma koji je do krajnjih granica razvio njihov ideološki protivnik Michael Moore. Uprkos tome što se i vežina ove produkcije obraća istomišljenicima, uspevaju povremeno da naprave i naslove kao što je NO SAFE SPACES koji dopiru i do mejnstrima. Kako je veliki deo aktivnosti ovog pokreta već vezan za YouTube, imaju već spremne i televizične govornike kojima video produkcija nije strana pa je i logično da je u ovoj formi napredak bio brži.
U tom periodu se pojavljuje i zanimljiva pojava – Dallas Sonnier, kao vuk u jagnjećoj koži, teksaški producent sa holivudskim iskustvom koji uspeva da digne alt.right film na visok umetnički nivo, praveći autorske filmove talentovanih reditelja za koje se nije moglo tačno odrediti da li su deo agende ili su samo provokativni.
Naslovi kao BONE TOMAHAWK sa kojima je Sonnier počeo nagoveštavali su da ga zanima autorski pristup mačo žanrovima kakvih više nema u Holivudu, i u solidnoj produkciji, sa glumcima koji možda nisu isplativi ali jesu omiljeni uspeo je da se nametne zajedno sa svojim omiljenim autorom Craigom Zahlerom.
Ubrzo, Zahler i Sonnier dolaze do Venecije sa filmom BRAWL IN CELL BLOCK 99 u kojoj se desio VinceVaugnissance i dalji raskid ovog glumca sa komičarskom personom iz holivudskog mejnstrima. I Venecija tada postaje mesto gde Sonnier a u to vreme i Mel Gibson kao kontroverzne figure imaju svoje festivalske premijere. Podsetimo sa tog festivala je krenuo i HACKSAW RIDGE.
Konačno, izlazi i Sonnierov magnum opus, Zahlerov DRAGGED ACROSS CONCRETE pun kontroverznih scena ali i dovoljno snažan da zasluži poređenja sa Siegelom, Fullerom i Peckinpahom, i bez problema prođe ciklus festivala.
U senci tih naslova izlaze i neki neobični naslovi kao što je THE STANDOFF AT SPARROW CREEK, takođe sa ozbiljnim i uglednim glumcima poput James Badge Dalea koji ima strukturu egzistencijalističke drame o sukobu unutar revolucionarne ćelije, s tim što je ovoga puta reč o desničarskoj miliciji.
Sve vreme Sonnier važi za producenta koji snima filmove koje gledaju i Trumpovi glasači, ali se on ne eksponira u političkom pogledu, pre svega naglašava da pravi filmove kakvi mu se dopadaju i kakvih sada nema.
Preokret u relativno bezbrižnoj aktivnosti Sonnierove kuće Cinestate nastupa kada doživljava nekoliko paralelnih udara. Prvo film RUN HIDE FIGHT doživljava fijasko u Veneciji gde ga američka kritika proglasila da je bezosećajna promocija nošenja i korišćenja oružja iako govori o neuralgičnoj temi pucnjave u školi.
I zbilja, ako je Gus Van Sant osvojio Kan sa ELEPHANTom na tu temu, onda je RUN HIDE FIGHT sve suprotno od toga, i u stilskom pogledu ali i kad je reč o vrednostima koje zastupa. Ipak, uprkos ozbiljnim nedostacima u karakterizaciji glavnih negativaca, ovom filmu se ne može osporiti da je vešto izveden i dinamičan i da je u Sonnierovoj produkciji dotle nezapažen reditelj Kyle Rankin prevazišao sebe.
Zatim, nekoliko produkcija Cinestatea se ispostavlja kao mesto gde je jedan od zaposlenih seksualno uznemiravao saradnice. I iz mini-imperije koju je za kratko stvorio osnovavši sajt Rebeller, kupivši Fangoriju itd. Sonnier se odjednom nalazi u nepovoljnoj poziciji.
Tada sledi potpuni zaokret. RUN HIDE FIGHT završava na strimingu, ali ne na Netflixu ili Amazonu već na sajtu Bena Shapiroa The Daily Wire, jednom od najjačih alt.right medija.
Sonnier odjednom u javnosti postaje razgoropađeni trampovac, promoter vakcinalnog oklevanja, osmišljava izraz Wokelash kao pojam koji znači refleksnu reakciju na Woke pokret.
Uporedo s tim, Gina Carano zbog nekih postova na socijalnim mrežama i prkosnog odbijanja da se za njih izvini, dobija otkaz na uspešnoj seriji MANDALORIAN i netom potpisuje ugovor sa Sonnierom i Shapirom za novim film koji će se strimovati na Daily Wireu, a ubrzo jedan drugi kreće da snima sa njima.
Gina Carano svojim ponašanjem iznenađuje sve jer je delovalo da je Disney bio spreman da nastavi rad sa njom da se pokajala. I posle prve saradnje sa Sonnierom, evo i nje u filmu MY SON HUNTER.
MY SON HUNTER producira bračni par Ann McElhinney i Phelim McAleer koji je specijalizovan za dokumentarne a sad već i igrane filmove namenjene desnoj publici. Najveći deo njihovog rada – vrlo zanimljivo – posvećen je dokumentarcima u kojima tvrde da eko-aktivisti lažu i da globalno zagrevanje nije onakvo kako se misli, da zagađenje od rudarstva nije tako strašno i sl. Generalno čini se da upravo ovo osporavanje ekoloških problema pokazuje krajnji interes celog antinaučnog talasa koji se javlja sa ove strane, a ima lukrativnu dimenziju.
Igrani film o lekaru Kermitu Gosnellu u njihovoj produkciji je par godina čekao da izađe u bioskope ali je na kraju imao solidan rezultat na blagajnama za jednu takvu nezavisnu i kontroverznu produkciju koja je finansirana kroz crowdfunding.
Ovog puta oni snimaju fllm o Hunteru Bidenu, kontroverznom sinu aktuelnog predsednika SAD kog je Trump pokušao da razotkrije preko Ukrajinaca ali mu se taj pokušaj na kraju obio o glavu. Ipak, ta afera i dalje živi kao ozbiljan adut.
Film režira Robert Davi, o čijim političkim interesovanjima saznajemo po prvi put u briljantnom mockumentarcu NOVEMBER MEN Paula Williamsa, jednog od upečatljivih politički angažovanih reditelja iz sedamdesetih. THE NOVEMBER MEN razmaštava ideju kako ubiti američkog predsednika a Robert Davi se pojavljuje lično kao Arnoldov drug koji bi možda mogao pomoći da se priđe predsedniku.
Dok je Scwharzenegger u međuvremenu postao mekši Republikanac, Davi je krenuo malo jačim konzervativnim putem i podržao je Trumpa. Kada je Gina Carano cancelovana bio je među onima koji su je podržali, premda teško da je mišljenje ovog vremešnog epizodiste imalo neku naročitu težinu.
Isto tako, iako iza sebe ima dve režije, Davi nije naročito istaknuto rediteljsko ime, pa se može reći da je jači u stavu i dobroj volji nego u minulom radu.
Kako je Hunterov život vezan za Istočnu Evropu, pre svega Ukrajinu, nije nelogično što se film snima u Srbiji, premda ne znam tačno koje sve lokacije će biti rekonstruisane ovde. No, ono što je sasvim sigurno jeste da kod nas filmska ekipa neće imati ona opterećenja koja imaju američke kolege koje bi rad na ovakvom projektu mogao diskvalifikovati za neke druge aktivnosti.
Kako se sporadično pojavljuju poznati i manje poznati glumci koji odbijaju vakcinaciju, i time gube studio-projekte, moguće je da će Sonnier i kolege dobiti i neka neočekivana pojačanja izvan kruga dežurnih krivaca kao što su Jim Caviezel, Dean Cain ili Kevin Sorbo.
Inače, MY SON HUNTER se takođe finansira crowdfundingom pa tako sa donacijom od 100 dolara možete dobiti kopiju scenarija, za 10 000 dolara zahvalnicu na špici a za 30 000 projekciju u društvu producenata i autora u vašoj kući ili na nekom mestu po vašem izboru. Naravno, veće donacije od 250 000 dolara donose potpis producenta na špici.
Iako se film već snima skupljeno je oko milion i sedamsto hiljada od dva i po miliona koliko iznosi budžet. Što je negde baš srpski princip rada.
Dimitrije Vojnov
Leave a Reply