Укратко о великом и малом слову по српском Правопису и зашто грешимо

Пише Павле Ћосић

Ово питање је с једне стране у иначе хаотичном и нефункционалном Правопису у издању Матице српске (из 2010. године јер ново издање још увек није изашло иако се најављује већ годинама) прилично логично и једноставно, али је са друге стране у таквом хаосу да се граничи са правописним трилером. Ова „друга страна“ тиче се писања великих и малих слова у топонимима. На велику брзину ћемо образложити које су правописне смернице у случају писања насељених места, а одмах затим и личних и општих именица.

1. Насељена места и топоними
Правило је да се насељена места као што су градови и села пишу великим словима, колико год речи ти називи садржали. Тако је Нови Сад, Нови Пазар, Велике Недељице, Велико Градиште, Бачка Паланка, Доњи Милановац, Сремски Карловци, Мачванска Митровица, Банатси Карловци, Велика Дренова, Међаши Горњи, Доња Локошница, Горња Бела Река.
– Међутим, ако се неко село уклопи у већу градску средину и постане насеље, онда из непознатих разлога друга реч почиње да се пише малим словом. Тако је у случају Тошиног Бунара који је некада био село, а са урбанизацијом после Другог Светског рата постао Тошин бунар. Исто тако је и Мали Мокри Луг постао Мали могри луг. Али ту заврзламама није крај. Уколико је неко село у београдској општини задржало статус села, и даље ће се обе јединице писати великим словом па ће тако бити Велика Моштаница иако се налази у беогрдској општини Чукарица у којој се налази на пример и Баново брдо, које је такође некад било село и звало се Баново Брдо, али пошто је у неком моменту, не знамо кад, постало градско насеље, онда се „брдо“ пише малим словом. Лукаво, село или насеље Мали мокри луг се не наводи међу примерима у Правопису, али пошто има статус насеља, а не села, онда га треба писати овако како је и написано, али ако на пример пишемо роман који се дешава 1935. године, а радња се збива на истом месту, онда ћемо писати Мали Мокри Луг. Шта није јасно? Има ли једноставније?
– Али ту није крај овом матриксу. Ако се назив састоји од придева и опште именице (нпр. бесна + кобила), великим словом се пише само први део, осим ако се други део сам по себи не третира као властито име. Дакле, Бесна кобила, Стара планина, али зато Црна Трава. Али шта ћемо ако уједно постоји и село и топоним са истим називом? Пример Црни Врх. Неколико села у Србији се тако зову (у оштинама Књажевац, Медвеђа и Врање), али има и топонима са истим називом, само што се онда пише Црни врх (општине Јагодина, Бор, Прибој). Дакле, у случају писања великих и малих почетних слова у овом сегменту, Правопис од нас тражи не само превише него и немогућа знања, јер на пример ми уопште немамо податак када је Мали Мокри Луг постао Мали мокри луг. 
За крај овог првог дела – намеће се логично питање: Зашто се сви топоними, укључујући ту градове, села, засеоке, насеља, имена река, планина, језера, акумулација, водопада, водоскока, гејзира, долина, заравни и осталог не пишу увек по истом принципу? Најбоље решење би било да се све ише великим почетним словима и тако никада не би долазило до забуне, као што је случај у писању назива земаља, држава и континената Уједињено Краљевство, Тринидад и Тобаго, Сједињене Америчке Државе, Савез Совјетских Социјалистичких Република, Јужна Америка, Аустралија и Океанија, дакле по том истом калупу да буде све (везници и предлози да остану малим словом). Остаје нам да се надамо да је то питање у дуго најављиваном новом правопису решено на управо овакав начин.

2. Личне именице и опште именице

а) Ако бисмо овако формулисали поглавље о писању великим и малим словима ову област, ту већ ствари стоје много логичније и неупоредиво једноставније. Али баш ту људи пуно греше, а и то ћемо, исто укратко, пробати да објаснимо. Личне именице су проста ствар и ту нема дилеме, као што су имена и презимена, па тако Петар, Павле, Марко, Петровић, Ћосић, Јанковић. Биљана, Драга, Радојка, Крстић, Машин, Шверко. Исто важи и за надимке Пера, Паја, Маре, Јанко, Биља, Рада, Швера (Једна успутна напомена: надимци се скоро никада не пишу под наводницима, осим у неким веома специфичним случајевима на којима се сад нећемо задржавати, али ту свакако не спада, на пример, Жељко Ражнатовић „Аркан“ – то је погрешно). Тако немамо проблема ни око топонима од једне речи типа Дунав, Сава, Морава, Власина, Копаоник, Лазаревац, Амазон, Амстердам, Њујорк, Санкт Петербург. И тако по истој логици колоквијални називи или надимци Дам, Велика Јабука, Питер (једна занимљивост у вези са надимцима насељених места: становници, мештани, ретко прихватају надимке градова у којима живе, тако да од Београђанина нећете чути ни Бе-Ге ни Бегиш, као што ни од становника Сан Франсиска нећете чути Фриско, иако многи мисле да се они баш тамо тако зову. Ти надимци, иако најчешће одмиља, користе се само изван њих. Али и овде имамо изузетке – баш Велика Јабука / Big Apple и Питер).

б) У опште именице спадају називи становника насељених места, па да од тога и кренемо, јер баш ту људи често греше јер погрешно доживљавају функцију великог слова. Правило укратко гласи, као и у случају личних имена: Онако како се пишу стандардни облици, тако се пишу и колоквијални, неформални надимци. Другим речима, и овде аналогија беспрекорно функционише, без обзира што неки од надимака звуче подругљиво, увредљиво, пежоративно. Значи: Крушевљанин – Чарапан, Банаћанин (или Војвођанин из угла Србије) – Лала, Шумадинац – Геџа, Чачанин – Гребић (или Чечен како су се кратко називали после 5. октобра), Параћинац – Џигеран, Јагодинац – Ћуран, Шапчанин – Чивијаш. Исто, за Ужичанина – Еро, а у множини Ерцови, а и сти надимак Ере имају и Херцеговци. Лесковчани – Паприкари, Пријепољци  – Гушаљи, Азбуковци – Кривоторбићи и тако даље и нека ми опросте сви они које нисам навео. А у чему је пробелем? Неки се буне и кажу да им је нелогично да се ови шаљиви називи пишу великим словом. Зашто ако се ови званични исто пишу великим? Овде се меша психлошки моменат. Наиме, људи често мисле да ако су ти називи описни да би због тога требало малим словом. То заиста и јесте тако у случају кад кажемо за неку групу људи да су на пример гребатори, циције, лажови, добричине, наивци и сл. Али овде се ради о неформалним надимцима за тачно одређене становнике насељених места и нема разлога да их пишемо другачије од оригинала.
Ту аналогија савршено функционише и не треба уопште разбијати главу око тога. И тако редом стижемо до мало осетљивијег питања, а то су имена етника који исто спадају у опште именице.

ц) Називи етника су осетљиви јер су често погрдни. Некад и нису али се таквим сматрају, али то није тема овог текста. Укратко Роми – Цигани, Ашкалије, а Албанци – Шиптари, Арбанаси, Арнаути, јер ако су Американци Амери, Руси Рује, Немци Швабе, зашто се и остали неформални називи или надимци не би исто писали великим словом? Тако и Хрвати – Кроасани, али и, ако онај ко мисли да цео народ и изузетно погрдно Усташе. И обрнуто за Србе – Четници, за Бошњаке Балије и за Словенце Јанези. У случају Јанеза нико неће погрешити јер се ту лично име пресликало на назив целог народа и неће се ни запитати зашто онда великим словом и подругљиво Бечки Коњушари, али тако је.
Још једна напомена, онако успут, јер они који у томе како једни народи називају друге виде неке дубље социолошке разлоге којих углавном нема јер појава да се други народи називају подругљиво или подсмешно је стара колико и званични њихови називи (на пример, стари Римљани су старе Грке, Хелене, подругљиво звали Грекули, нешто као Грчићи). Бубашвабе и бубаруси немају никакве везе са Швабама и Русима. То је народска етимологија. У оба случаја ове бубе немају везе са називима етника

д) Нове речи и изрази, титуле и звања такође се из неких психолошких разлога или због погрешног разумевања логике ортографије често пишу великим словом. Били смо живи сведоци да се од почетка писало корона, али кад је та болест почела да се зове ковид, одједном су многи почели да је пишу великим словом – Ковид, па и чак и Covid латиницом, иако је остатак текст био ћирилицом, а појављивало се и сасвим нелогично Цовид. Као да према великом слову постоји неко страхопоштовање или се њиме одаје почаст, као што и јесте случај у неким језицима, али и у тзв. црквеном правопису. Тако је велика већина кад се интернет тек појавио одмах писали Интернет, великим словом, мада ту има и оправдања јер је интернет само један па тако и данас Правопис допушта и великим и малим словом, али откуд идеја да се локдаун пише као Локдаун? Исто и Карантин, иако смо толико пута пре тога прочитали карантин и знамо шта то значи. Ту спадају и санкције које се ових последњих година односе на Русију, па иако смо провели скоро целу деценију под санкцијама, опет неки ове које се тичу Русије пишу великим словом. Исто тако и Пандемија уместо пандемија, мада ни ту није погрешно ако се у реченици мисли на једну одређену пандемију, конкретно пандемију коронавируса, а сетимо се и да је и око писања ове речи било расправа, не само око великог слова него и да ли одвојено, спојено или са цртицом. Тако ће већина Срба написати Патријарх великим словом иако се ради о титули, као што је рецимо и генерал, али ваљда зато што је само један, онда ваљда због тога. Наравно, треба малим – патријарх, као и поп, свештеник, владика, протојереј и сл. По истој логици ће већина написати Папа уместо папа, без обзира на вероисповест. Дакле, не само страхопоштовање него и емоционална обојеност могу утицати на то да нешто мимо свих правила напишемо великим словом. Из истих разлога се догађа да је неким људима скоро несхватљиво то што се Геџовани, Чарапани и Купусари пишу великим словом. 

РЕЗИМЕ
Велико слово у српском језику нема везе са емоцијама, поштовањем, међуљудским односима, природним законитостима и социјалним датостима. То је само једно обично графичко обележје. Другачије речено: У писању малог и великог слова не важи парадоксална него само стварна аналогија, па тако кључ од града нема другачију вредност од кључа од кокошињца.


Коришћена литература већа и од самог текста (немојте ово узимати с нарочитом озбиљношћу јер је ова литература консултована по сећању, а не директним читањем и прелиставањем)

1. Матица српска (2010). Правопис српскога језика. Нови Сад: Матица српска.
2. Клајн, И. (2011). Речник језичких недоумица. Нови Сад: Прометеј.
3. Ивић, П., Клајн, И., Пешикан, М., Брборић, Б. (2011). Српски језички приручник (5. изд.). Београд: Службени гласник.
4. Стијовић, Р. (2013). Језички саветник. Београд: Чигоја штампа.
5. Стијовић, Р. (2015). Српски језик: норма и пракса. Београд: Чигоја штампа.
6. Фекете, Е. (2005). Правописни приручник српског језика. Нови Сад: Матица српска.
7. Станојчић, Ж., Поповић, Љ. (2002). Граматика српског језика за странце. Београд: Завод за уџбенике.
8. Стевановић, М. (1989). Савремени српскохрватски језик: граматика. Београд: Завод за уџбенике и наставна средства.
9. Белић, А. (1933). Српски језик. Београд: Српска краљевска академија.
10. Ивић, П. (1971). Српски народ и његов језик. Београд: Просвета.