У социолингвистици се већ деценијама, а можда и дуже, мада можда и краће, понавља неспорно духовита, али и спорно цинична досетка Макса Вајнрајха да је језик дијалекат који има војску и морнарицу. Та реченица се њему заправо приписује, јер није чак ни доказано да је баш он аутор те мисли, али је по највећем броју извора он тај који се наводи као њен творац. Да није било те досетке, питање је да ли бисмо за овог лингвисту уопште чули.
Сам афоризам је у литератури познат као Језик је дијалекат који има војску и морнарицу (A language is a dialect with an army and navy) и управо захваљујући тој формулацији надживео је свог потенцијалног аутора.
Та реченица је опстала зато што на једноставан и бруталан начин разголићује чињеницу да граница између језика и дијалекта врло често није лингвистичка него политичка.
Она сугерише да држава, њене институције и њена симболичка моћ могу да ураде оно што граматика и фонологија саме не могу. Међутим, како то обично бива на овим нашим просторима, јужнословенско искуство, а нарочито судбина језика који се некада звао српскохрватски, а пре тога и паралелно с тим српски и хрватски, показује један необичан парадокс који ову опаску истовремено и потврђује и доводи у питање.
Јер овде се испоставља да ни копнена војска, ни морнарица, ни флота, ни противваздушна одбрана, ни авијација нису од неке нарочите помоћи.
Овде се није догодило да један дијалекат, уз помоћ државе, постане један језик. Догодило се нешто много чудније: један исти дијалекат постао је темељ за више језика одједном. Српски, хрватски, босански и црногорски данас се третирају као засебни језици, са својим правописима и нормативним телима, али их све повезује иста дијалекатска кичма.
Та кичма је саздана од пршљенова источнохерцеговачког дијалекта, новоштокавског типа који је постојао много пре свих ових држава, застава и комисија. Он није изабран зато што је био нечији, него управо зато што је био свуда. Говорио се у различитим државама и под различитим именима, међу људима који се нису нужно осећали као припадници истог народа, али су се разумели без напора.
Када је у XIX веку почело обликовање модерних књижевних језика, тај дијалекат се наметнуо као практично решење. На њему је већ постојала богата писана традиција, а на њему су писали и песници и владари, укључујући и Петра II Петровића Његоша, чији се језик никада није доводио у питање чак ни онда када су се језици раздвајали.
Исто важи и ван Балкана. Италијански језик је заснован на тосканском дијалекту, а немачки језик на источносредњонемачким говорима. Ни ту дијалекат није имао војску, него историјску прилику.
Црногорски је покушао нешто друго. Једно време се чак неспретно називао матерњи, што нас води ка зетско-цетињским говорима као симболичком извору тог стандарда. Управо у тим говорима појављују се фонеми ś и ź, који су касније ушли и у стандард. Они су реални, али регионално ограничени, што значи да костур остаје исти а да се украси мењају.
Сасвим другачији пут видимо код македонског. Блаже Конески је стандард засновао на западноцентралним дијалектима, што је омогућило и увођење везаног акцента, који македонски јасно разликује од српског и од бугарског језика.
Када се све ово сабере, остаје једна тешко оборива чињеница: упркос свим покушајима, у лингвистичком смислу реч је о једном истом језику, јер је заснован на једном истом дијалекту. Политика је могла да промени имена и норме, али није могла да помери дијалекат.
Зато, ако морамо да формулишемо сопствену досетку, она би могла да гласи: Језику ни флота ни ПВО нису од неке користи, али зато имамо дијалекат који је је јачи и од атомске и хидрогенске бомбе.
Текст преузет са стајта митоман.орг