Дом – Александра Ђорђевић

Опис

Дом је прва књига поезије ауторке Александре Ђорђевић, познате по романима Девет годишњих доба, Транс, Ми у честицама времена и Живот после смрти. Збирка је украшена илустрацијама исте ауторке, а на корицама је такође њена слика, рађена у акварелу.

Ауторка доживљава дом географски, емотивно и као општење. Он је место, човек и језик, што су уједно и мотиви по којима је збирка подељена у три целине. Ђорђевићка пева о породици, одрастању, деци, браку, пореклу, љубави и напуштању.

Твога имена жиг

Дотакô ме глас о твојој смрти
док сам ширила јастуке преко неба.
Град огрнуо облак,
а пола мог живота у утроби се врти…

Не треба, будало, не треба,
рекло ти је дете
оног дана у подземљу,
није мени до новца стало…

Нема те сада
и никад ниси постојао,
ни као топли длан
ни као пољубац за лаку ноћ…

Ништа ми у руке с неба није пало,
ти и не слутиш какву моћ
брисање твог лика
мојој крхкости је дало.

Само једна слика
низ лице ми се слива,
мајке моје очи
и кaква би сада била.

Кад је одлепршô њен последњи дах,
зидови наше куће постали су хладни.
Мене је тада усвојио Страх
и никад твоје милости нисмо били гладни.

И сад схватам:
завршетак сваке бајке
потписан је иницијалима моје мајке.
Знаш ли шта је за мене дан далеко од сунца?

Не треба, будало, не треба,
у љубав ме умотао,
сафирима опточио
човек који ме воли.

Најлепше стихове
Бог је за мене срочио,
вуну с неба испрео,
под узглавље ставио
да душа не боли.

И сада у куту оне куће
везем твог живота платно…
Kо раскупусано пруће
сакупљам те у даљини,
а за дан свог рођења бирам златно…

Ваљда си ме тада волео…
Требало би да смо фини,
ал’ лајем јер само клетве разумеју нељуди.
До последњег нокта твој живот ме је болео.

И сада када смрт неиспуњене жеље буди,
да објасним не могу зашто те тражим.

Предајем, јер друкчије не могу,
своје сузе и твој кофер Богу,
а ти, своју љубав живео си у лажи.

Предајем и загубљени делић срца
јер сирочета окрњени живот
од краљевића бајке
мени је дражи.

Нема те сада
и никад ниси постојао;
ни моје сузе, ни милиметре мога раста
ти ниси пратио,
ти ниси бројао.

Нема те, ал’ подсећају ме људи…
Вру осећаји далеки,
а ја везем да би постојао
сад кад се твом животу суди.