Постоји прилично распрострањено мишљење да су описни речници српског и српскохрватског језика нормативни. За неке чак и да су прескриптивни. Међутим, за разлику од правописа и граматике, лексикологија и лексигорафија су на врло климавим ногама када је реч о нормативности, односно прописаном стандарду. Главни разлози су у томе што не постоји могућност да нека институција препише која ће реч или израз бити по стандарду или не и у томе што се речи једног језика пре свега темеље на књижевности, дакле књижевном језику, а у књижевност продиру речи из свих квалификатора. И из дијалеката и из колоквијалног говора, жаргона, административно-правног, стручног, архаичног језика, експресивног, песничког стила итд, па и из вулгарне и из опсцене лексике.

Ево шта о томе каже проф. др Данко Шипка:
„Има више разлога зашто је тако са нормативношћу. Објективно, може се прво утврдити шта је стандардни језик који се нормира (нпр. вијести, закони, огласи, уџбеници, упутства за употребу, итд. а свакако не књижевност), онда се може рећи да те и те етикете искључују из тако дефинисаног стандарда. Тако би онда рјечник био позитивно нормативан, дакле корисник тражи ријеч и ако је убодена с таквом етикетом, неће је користити. Рјечник као РСАНУ може бити и негативно нормативан, да каже да све што нема такву етикету може да се користи у тако дефинисаном стандарду. У Америци корисници изразито често посежу за великим описним рјечницима да виде да ли је нешто ријеч, да ли постоји као ријеч, ако је нађу, то је позитивна потврда и ту ће се сви сложити, ако не нађу, ту се већ говорници могу препирати – неки ће тврдити да није могуће као ријеч, неки да је тај облик рјечник пропустио. Код нас, а и у већини других словенских језика проблем је што лингвисти функционишу по принципу: ја сердар, ти војвода, па се онда сви боје да ураде било шта што би могло изазвати критику (а свака нормативна одлука би била таква), зато и не пишу да су нормативни. У другим рјечницима словнеских језика некад кажу да доприносе норми, развоју стандардног језика, да је нормативна фунција једна од оних коју рјечник има, али и тамо је то св са неком оградом. Друго, постоји симбиоза писаца и лингвиста, што додатно замућује ствари јер у књижевном дјелу може бити шта год хоћеш. Шта год да аутори рјечника пишу или раде, говорници ће рјечнике схватати као нормативне, поготово ако иза њих стоје институције с харизмом.“


Ово се понајвише односи на речнике Матице српске (од којих највише на Речник српског језика из 2007. и на допуњено и поправљено издање из 2011. године) и на недовршени Речник Српске академије наука и уметности. Међутим, ни у једном од тих речника аутори не кажу да су нормативни нити да им је то циљ. Штавише, као што можете видети из приложеног предговора првом издању овог речника, и сами аутори кажу да је избор речи индивидуалан.

Ово би у најкраћим цртама било објашњење зашто наши речници нису нити могу бити нормативни, а још мање прескриптивни.