FEST 2021 – POSTFESTUM (3)

MIDNIGHT COWBOY Johna Schlesingera spada u red prvih i najvažnijih filmova koji su se doticali queer tema. Prikazan je na prvom FESTu i postavio je ton koji će povezivati ove teme sa programom ovog festivala.

Ipak, u međuvremenu je festival Merlinka koji je isključivo fokusiran na LGBT tematiku počeo da predstavlja ozbiljnu konkurenciju FESTu i za sebe je prigrabio neke važne naslove, kao što je bio francuski 120 BPM.

Pre dve godine, na FESTu smo imali film SAUVAGE Camille Vidal-Naquet, prilično hardkor kad je reč o prikazu seksa, što je uostalom tradicija FEST-ovih ponoćnih programa, ali je iznad svega jedna moćna socijalna drama koja evocira uspomenu na MIDNIGHT COWBOY.

Glavni junak ovog filma je pariski seksualni radnik, junak krajnje neizvesne sadašnjosti, a naročito budućnosti, koji tavori na margini uličnog tržišta seksa. Čim se u dijalogu začuje srpski jezik, znamo da je junak na stranputici, a njegov sunovrat je totalan jer Srbi i jesu obeležili jednu davnu eru pariske prodaje tela sa krvavim posledicama.

Svet koji SAUVAGE prikazuje naseljavaju žrtve i gubitnici, bilo da su klijenti ili seksualni radnici, a srećni ishodi su ponekad strašniji od katastrofalnih. Unutar svega ovoga autori uspevaju da naprave film koji je atmosferičan, ubedljiv, i uprkos tome što nema neke naročito agresivne melodramske preokrete, izrazito zaokružen. Premijera ovog filma u Kanu nije bila slučajnost, a njegov dolazak na FEST je fino podsećanje na prvo izdanje ovog festivala.

Tu sezonu međutim dodatno jakom učinio je jedan od najatipičnijih queer filmova poslednjih godina WELCOME TO MARWEN Roberta Zemeckisa.

Film kada se njime bavi Robert Zemeckis definitvno postaje nešto drugo. U slučaju potcenjenog i marginalizovanog filma WELCOME TO MARWEN, to se desilo i u bukvalnom smislu. Najavljivan kao nešto najoriginalnije što se može videti u prazničnoj sezoni 2018. godine, sasvim sigurno nije podbacio u poređenju sa tom bombastičnom etiketom.

Naime, WELCOME TO MARWEN je igrani film baziran na istinitoj priči o umetniku Marku Hogancampu, već obrađenom u izvanrednom dokumentarcu MARWENCOL, i u njemu Zemeckis dalje razrađuje Hogancampov slučaju dodajući mu nove slojeve, tumačeći pitanja identiteta, popularne kulture i političke korektnosti.

Mark Hogancamp je umetnik koji je prebijen zbog izjave da voli da oblači ženske cipele od strane grupe siledžija. Tom prilikom je izgubio sećanje, i sposobnost crtanja koja mu je bila od vitalnog značaja jer je radio kao ilustrator, i kad se vratio u život, posvetio se pravljenju makete izmišljenog belgijskog sela za vreme Drugog svetskog rata naseljenog lutkama vojnika i meštana, sa čudnom mešavinom osećaja za detalj i anahronizama.

Zemeckis pravi nekoliko značajnih opozicija. U pogledu identiteta, on prikazuje junaka koji zapravo ne zna ko je, i nema jasnu svest o svom životu, svojoj seksualnosti, potpuno je izgubljen, na lekovima i pokušava da svoj identitet izgradi kroz petparački lik kapetana američke vojske kroz čije podjednako pulpy zgode sa nacistima i pin up ženama dramatizuje svoja emotivna stanja i o tome pravi foto-stripove.

E sad, tu nastupa Zemeckisov motion capture tako da su te dramatizacije urađene kao animacija, i prelasci iz sveta realnosti, u maštu, u retrospekciju i introspekciju su maestralni. U tom segmentu, Zemeckis koristi tehniku svojstvenu blokbasteru ali ne snima film koji je blokbaster i moguće je da su ovi segmenti koji deluju kao spektakl stvorili utisak da se od MARWENa treba očekivati ogroman uspeh na blagajnama i karakter nekog avanturističkog filma.

To je dakle, posle junakovog pokušaja da rekonstruiše svoju zbilju i ličnu istoriju kroz fikciju jedan drugi segment u kome Zemeckis gradi opoziciju između narativnih tehnika, dakle on pripoveda tenzičnu studiju karaktera realističkim sredstvima a onda prelazi u tehniku blokbastera da bi produbio tu analizu lika, međutim kod njega to deluje koherentno i sva rešenja koja vezuju tza dva segmenta su ništa manje nego ozbiljna lekcija.

U tim preplitanjima realnosti i fantazije, stvarnosti i pulpa, Zemeckis konačno dolazi do jedne od ključnih poenti a to je odnos prema nacizmu kao nečemu što se manifestuje u stvarnosti a postoji i u popularnoj kulturi. I to je možda i najzanimljiviji element ovog filma. Naime, jedan od ljudi koji su tukli Hogencampa je imao tetoviran kukasti krst i ta paralela između kafanske bitange i fetišizovanih nacista koje znamo iz filmova o Drugom svetskom ratu, a kojima se junak bavi u svojoj maketi sela, pokazuje vrlo zanimljivu spregu fikcionalne slike nacizma i onoga kako se on ispoljava danas, u stvarnosti. Naravno, te dve slike se prepliću i ako je Spielberg prvi pokušao da razbija tu sliku „naciste kao filmskog negativca“ onda je Zemeckis tu temu razradio do kraja.

Scenario su pisali sam Zemeckis i Caroline Thompson koja ne piše često ali potpisuje značajne filmove. Možemo reći da film prati karakter, da nije dramaturški „zategnut“ ali je na nivou scena vrlo jasan, maštovit i koliko okolnosti dozvoljavaju duhovit. Međutim, zbog samog stanja glavnog junaka kog je teško razumeti i sa kojim je teško postići identifikaciju, film jeste mučan. I to je jedan subjektivni efekat koji se dodaje u ceo spoj. Naime, od Zemeckisa se očekuje tročinska struktura i priča koja ide od tačke A do tačke B. I ta neka transformacija se desi i u ovom filmu, ali WELCOME TO MARWEN je film o čoveku koji ima duševne tegobe a one su same po sebi vrlo teške i nisu lako rešive, vuku jednu cikličnost usled čega film može delovati pripovedački stagnantno iako nije.

Očigledno da unikatnost ovog filma nije nešto što se očekuje od brenda kakav je Zemeckis, i rekao bih da bi neki autor poput Gilliama ili Jonzea bolje kapitalizovao ovakav film od njega. Međutim, uveren sam da je ovo Zemeckisov rad koji će nekada biti iznova otkriven.

Dve godine kasnije, FEST u pogledu ove teme ima selekciju koja nema nijedan naslov takve pojedinačne snage kao što su SAUVAGE i WELCOME TO MARWEN ali ima nekoliko solidnih naslova.

ENFANT TERRIBLE Oskara Roehlera može se smatrati temeljnim filmom na ovu temu jer govori o Reineru Werneru Fassbinderu, jednom od rodonačelnika filmova na queer teme i njihove estetike. Ovo je biografski film koji prikazuje njegov život i rad. Oskar Roehler se ranije već bavio sudbinom jednog kontroverznog nemačkog filmskog umetnika – Ferdinanda Mariana koji je pristao da se ogreši i glumi u Harlanovom zlokobnom filmu JUD SUSS tako da ovo njemu nije prvi biopik na temu kinematografije.

Nažalost, film o Marianu nije vrhunska referenca za Roehlera, ali je ekranizacija Houellebecqa u filmu ELEMENTARLICHEN nešto više ohrabrivala mada ne toliko da bi se on mogao smatrati autorom dostojnim ovakve teme. Pa ipak, ENFANT TERRIBLE dolazi sa preporukom izbora u selekciju neodržanog kanskog festivala prošle godine.

Roehler u filmu o Fassbinderu primenjuje sličan postupak kao u filmu o Marianu. U oba slučaja radi u jednom namerno arhaiziranom postupku, a nameru prepoznajem po tome što ostatak njegovog rada ima drugačiji rukopis, i dok je tamo snimao nešto što liči na Harlana, ovde snima nešto što izgleda kao Fassbinderov film. Dakle, imamo namernu teatralnost u glumačkoj igri i produkcionom dizajnu, poigravanje melodramskim ekscesom, i sve to spojeno sa istorijskom dimenzijom.

Film o Marianu je bio izviždan na Berlinalu u svoje vreme a ne znamo kako bi ENFANT TERRIBLE prošao u Kanu da je održan, no sasvim je sigurno da sa ovakvim rekonstruisanjem Fassbinderovog postupka u priči o njemu samom, i to u trajanju od 134 minuta, Roehler ispituje strpljenje gledalaca. No, ono što je sasvim sigurno, Fassbinder je dobio biopik nastao pod uticajem vlastitog opusa, maltene svoj film o samom sebi, i to treba poštovati.

Ipak, kada se podvuče crta, uprkos zanimljivom stilskom eksperimentu ENFANT TERRIBLE nije ni približno rekao poslednju reč o Fassu i njegovi život i rad svakako zaslužuju još neke drugačije koncipirane ekranizacije. Ponekad čak ovaj film izgleda kao „prepričavanje lektire“ namenjeno studentima koje mrzi da pogledaju i pročitaju sve ono što treba o Fassbinderu kako bi spremili ispit, a to je svakako najpogrešniji put da se upoznaju nečiji lik i delo.

SUPERNOVA Harry Macqueena je klasičan prestige picture u kome Colin Firth i Stanley Tucci hode već utabanim stazama strejt glumaca koji igraju gej likove i nadaju se nagradama. Ovo je jedan od onih dobro skrojenih filmova sa kojima publika ne može mnogo da pogreši. To sve ipak nije ni približno zanimljivo kao etičke dileme otvorene u filmu SURROGATE.

THE SURROGATE nema zvezde ali ima veoma provokativnu priču o mladoj ženi koja želi da bude surogat majka za svoja dva gej prijatelja koji žele da dobiju dete da bi test ploda tokom trudnoće pokazao hromozom viška i najavio Daunov sindrom. Od tog trenutka njihovi bezbrižni odnosi i radost prerastaju u tenziju i teške dileme sa kojima moraju da se suoče. Jeremy Hersh režira THE SURROGATE u jednoj vrlo svedenoj indie formi, bez mnogo pozicija kamere, oslanjajući se pre svega na glumce da drže ritam dešavanja i to mu uglavnom uspeva. S druge strane, film ima veoma jak tempo unutar samog scenarija koji je mahom baziran na kratkim scenama i dinamičnim dijaloškim razmenama, i drži se tog principa čak i kada kriza pritisne junake i njihov životni tonus opadne. Današnji indie film je drugačiji od onog Miramaxovog sa kojim smo se prvobitno upoznali, i THE SURROGATE svakako zahteva publiku koja je sa tom estetikom upoznata.

CAMP DE MACI Eugena Jebeleanua govori o bukureštanskom policajcu koji uspešno krije od svojih kolega da je gej ali ga ti ispunjava nervozom u odnosu sa partnerom i delom porodice koji prihvata njegovu seksualnost. Problem eskalira kada policija biva pozvana da interveniše u bioskopu tokom prekida projekcije kvir filma od strane antigej aktivista. Jedan od posetilaca projekcije prepoznaje policajca, ovaj primenjuje silu na njemu i cela jedinica upada u nevolje a njemu je sve teže da sačuva svoju tajnu.

CAMP DE MACI je zanimljivo postavljen film, sa likovima koji deluju uverljivo i problemom koji na zanimljiv način stvara tenziju. Jebeleanu ipak nije dovoljno vešt reditelj da ovako dobro postavljenu situaciju u potpunosti iskoristi, pa film deluje sputano, a povremeno i na pogrešan način digresivno.

Ipak, reč je o zanimljivom naslovu koji se bavi miljeom u koji su filmovi na LGBT teme retko zalazili, a što je još važnije prikazuje situaciju sa kojom se lako možemo identifikovati jer su slični incidenti i dalje povremeno prisutni na našem podneblju. Samim tim, ovaj film ostavlja jači utisak kada se gleda kod nas nego negde na Zapadu.

EL CAZADOR Marca Bergera je triler sa kvir elementom o mladom momku koji misli da je pronašao ljubav, posle neuspešnih pokušaja da vršnjacima diskretno nagovesti svoju homoseksualnost da bi se ispostavilo da je sve to klopka sa ciljem da ga uvuče u maloletničku pornografiju. Berger dosta uspešno krije svoju nameru i otkrivanje zapleta sa ucenom i pornografijom je dobro izvedeno, pa mi je pomalo i žao što u opisu filma govorim o tome. Ali EL CAZADOR je jedan od onih filmova koji u svojim zvaničnim sinopsisima prodaje jednu od svojih ključnih promena brzine, slično ŠAVOVIMA Miroslava Terzića pre neku godinu. Otud, delu publike može delovati da Berger presporo dolazi do onoga što nam je najavljeno kao tema filma, ali to je više problem najave nego samog ostvarenja. EL CAZADOR je atmosferičan film koji diskretno ali ubedljivo prikazuje razne anksioznosti i emocionalna vrtloženja glavnog junaka.

TE LLEVO CONMIGO Heidi Ewing je meksički film o ljubavnom paru koji emigrira u Ameriku i nailazi na teškoće na svakom koraku, što zbog homoseksualnosti, što zbog imigracione politike. Ovaj film je možda i najslabija karika ovog queer petofilmja skupljenog na FESTu jer je previše svestan važnih poruka koje može da pošalje i njima guši svu spontanost.

Nastaviće se…

Share on facebook
Share on twitter
Share on linkedin

Leave a Reply