Na ovaj me blog inspirisala Tatjana Kovačević, naša znamenita novinarka, objaviviši ispovest našeg velikog karikaturiste Boba Živkovića koji je kroz celo školovanje imao loše ocene iz likovnog, baš kao i ja iz srpskog.
Odgovorio sam, videvši ovu ilustraciju, da sam od prvog osnovne, pa sve do četvrtog srednjeg konstantno imao trojku iz srpskog. Iako sam još od nižih razreda osnovne, po mom skromnom mišljenju, o srpskom jeziku i gramatici znao bolje od učiteljice, nastavnice i profesora u srednjim školama.
Sasvim isto kao i danas legendarni ilustrator, karikaturista i dizajner Bob Živković, i ja sam non-stop vukao slabu ocenu iz predmeta koji mi je najviše ležao. Imao sam i genetske predispozicije da budem shvaćen, ali zavraga, moja učiteljica Marija Đokić nije htela za to ni da čuje.
Iako mi nije prvi put da optužujem školski sistem za nepravdu koja mi se nanosila tokom čitavog školovanja, ovo je prvi put da navodim i konkretna imena onih učitelja, nastavnika i profesora koji su mi konstantno tih 12 godina nanosili nepravdu.
I ja sam bio talentovan za slikanje i crtanje. U to vreme učiteljica nije držala i časove slikanja i muzičkog, odnosno tako nije bilo u tadašnjoj osnovnoj školi Pero Popivić Aga, lukavo preimenovanoj u Mihaljlo Petrović Alas još 1994. godine dok su i dalje pioniri bili aktuelni i bili vodeća sila u osnovnim školama širom Srbije. Muzičko i likovno su držale nastavnice specijalizovane za to, a među njima legendarna Stanka iz likovnog i nešto manje legendarna Marija iz muzičkog. Ali Dorćol nikada nije mnogo voleo komunističku, bandu crvenu pa to i nije bio neki problem (mada je iz neznanih razloga voli sad), iako su u tu školu, kad i ja, išli sami unuci legendarnog sekretara SKOJ-a Pera Popovića Age Maja Maršićević udata Tasić i njen brat Milan Pajević (ovaj je podatak upitan i ne mogu da ga proverim, ali za Maju sam siguran), valjda od ujaka ili ne znam zašto ne nose isto prezime, ali u svakom slučaju, oboje strah i trepet kao pionirski aktivisti i predvodnici u školi. Maja je na misteriozan i jeziv način stradala još 12. marta 2001. tek što je ponovo dočekala vlast, nepunih godinu dana kasnije. O toj pogibiji se i dalje jako malo zna, a mnogi je porede za smrću Lejdi Dajane zbog izvanredne sličnosti na više načina stradanja, a još više zbog prisustva ostalih poginulih u kolima.
Paja je valjda bio u G17+ i odande uticao na tadašnju Dosovku vlast. Moža i u GSS-u, mrzi me da proveravam, ali svakako je tu bila opšta ludnica. U tadašnjem DOS-u je bio i moj najbolji drugar iz razreda Boris Milosavljević koji je u tu vlast dospeo preko Koštuničinog DSS-a. Interesantno je da su mi se svi pomenuti hvalili kako su tada ušli u vlast, bez obzira na stranačke razlike i razmirice, kad kod bih nekog od njih sreo u kraju. Da sve bude zanimljivije, sa mnom i Borisom je u isto odeljenje išao i Petar Panić, naš ljuti protivnik jer je pripadao družini Dejana Sinđelića koji nije postao javna ličost pa ga zato ne tagujem. U svakom slučaju, sreli se Boci (Boris Milosavljević) i ja tokom bombardovanja 1999. u Jovanovoj ulici i stanemo da proćaskamo. Ja mu predložim da svi zajedno udružimo snage protiv NATO pakta na šta mi on šaljivo odbrusi da je Pana pod Sinđinom komandom. Tad sam negde shvatio da nam nema šansi…. Uostalom, Mika (Demir Minir) već je bio umro od raka na mozgu, a Isu Selveta više niko nije viđao.
Ipak, najgore traume pospešene nepravdom su usledile u višim razredima osnovne škole gde mi je predavala Baba Kata (tragovi se gube), zatim profesorka Kostić, u šta uopšte nisam siguran (kojoj se takođe gube tragovi u Drvnoprerađivačkoj školi), a zatim u tadašnoj Drugoj Beogradskoj Divni Naumović, poznatoj po tome što je bila žena legendarnog Nauma, ali i sama u ulozi profesora srpskog nikako nije mogla da odgovori i da se sa tim zvanjem nosi. Ona je, naime, neprekidno tvrdila da je Crnjanski naš najveći pesnik, a kad bi joj bilo ko od đaka rekao da je on pre svega bio prozni pisac, ona bi se naljutila i oberučke bi ga korila. Ali ne zato što je ona bila takva nego zato što je škola bila takva. Profesorima je bilo dozvoljeno sve.
Ovome naročito treba dodati čuvenog Fiću, legendu Druge beogradske gimnazije, preteču Filološke, koji je najviše voleo da se hvali da mu je Bajaga bio učenik i da se najviše napajao Kantom dok su se drugi napajali iz kante. To je kao bila fora. Ceo razred bi se na to smejao jer ako ne bi, usledilo bi ispitivanje sa sve dodeljivanjem kečeva. Da sve bude zanimljivije, sam Fića je osuđivao mušku sujetu i na tome je gradio sopstvenu filozofiju utemeljenu na Gaji Petroviću i Ivanu Fohtu, kojima se divio do nenormalnih granica. Voleo je i Lešeka Kolakovskog, kojim je zadojio mnoge generacije svojih učenika, računajući tu i samog Pavla Ćosića.
Treba reći da u vreme kad smo mi išli u osnovnu školu nastavnici nisu morali da imaju fakultet, pa se tako i pomenuta baba Kata hvalila da ne ume da razlikuje padeže, iz čega je sledilo da ne moramo ni mi. Svi moji školski drugari su mi svedoci da do kraja osmog razreda nismo imali pojma u čemu je razlika između nominativa i dativa, niti nas je bilo ko o tome šta pitao. Ja sam ipak znao jer me zanimalo pa sam o svom trošku naučio sve padeže i čak izgradio sopstvenu metodu za njihovo razlikovanje i prepoznavanje budući da mi one pitalice sa ko/šta, kome/čemu, gde/koga i ostalo nisu bile jasne. A nisu ni danas.
Pismeni zadaci
Ali da ne odlutam od teme. Ovde se pre svega radi o časovima srpskog. Posebna priča su bili pismeni zadaci. Još u trećem osnovne kada su počinjali pismeni sastavi, dobio sam trojku. Odabrao sam da nešto ispričam o Mačku Čarliju. Sećam se da me učiteljica pohvalila, ali da sam napravio previše grešaka u pisanju. To je sasvim sigurno bilo i tačno jer sam patio od nekog blagog oblika disleksije. Zaista sam imao problema sa čitanjem, pa samim tim u početku i sa pisanjem. Mnogo sam sporo čitao, a tako je i danas. Ispodprostečno brzo čitam. Na primer, mogu da čitam uobičajene titlove, ali čim treba nešto brže, to ne mogu. Samim tim sam zabušavao iz lektire. Nije da nisam voleo, nego nisam mogao da čitam. Samo nekoliko knjiga iz lektire su mi bile omiljene. U osnovnoj školi na primer “Mali pirat” koji više nije u lektiri, ali njega sam pročitao sa uživanjem jer me interesovala tematika.
Od te trojke iz prvog pismenog u trećem osnovne nikada nisam dobio veću ocenu od trojke (osim u slučaju koji ću opisati na kraju), ali ne zato što nisam zaslužio nego zato što nastavnici nisu te radove ni čitali. Samo su prepisivali ocene iz prethodnih radova, a vežbanke su kružile od jednog do drugog, pa čak i iz osnovne u srednju školu. Učenicima su vežbanke strogo bile zabranjene, pa tako i uvid u njih.
Dogodio se paradoks da smo kad smo tek došli u srednju školu, potpuno preslikano odeljenje kao iz osnovne, jer tako se moglo… Usmereno obrazovanje, zajedničko za sve prva dva srednje škole, jednostavno su iskopirali celo naše odeljenje iz 8/1 u 1/1 u Drvrnoprerađivačku školu. To je kao bilo nama za uslugu. I prvog časa, profesorka srpskog odluči da nas upozna tako što nam da slobodnu temu. Ja napisao sastav (to nije bio zvanični pismeni nego ono što se tada zvalo vežba) na tu slobodnu temu, sećam se i o čemu, o nekoj zavrzlami o nekom ključu koji je uzrokovao mnogo komičnih situacija zbog toga što su ga svi redom gubili. Inspirisano istinitim događajima. Profesorka čijeg se imena ne sećam na sledeći čas došla oduševljena posebno pohvalivši moj rad. Rekla je doslovno: „Izuzetno ozbiljan rad! Bolji od svih u celom razredu od četiri odeljenja. Sve čestitke Ćosiću!”, na nemalo iznenađenje ostalih učenika koji su bili naviknuti na moje trojke, ali ne preveliko jer su me dobro poznavali i ovako.
I sad bi bilo očekivano da se tako i nastavilo, ali avaj, ubrzo su stigle vežbanke iz osnovne škole pa sam tako nastavio da dobijam trojke bez čitanja.
U drugoj godini, umesto da ostanem u Drvnoj, na nagovor roditelja, upišem Drugu beogradsku gimnaziju, danas Filološku. Mada ni u to vreme nije bila Druga nego smo je samo tako zvali. U stvarnosti se zvala „Škola za obrazovanje kadrova prevodilačke struke “Ivo Lola Ribar””. Tu se susrećem sa pomenutom Divnom Naumović. Čak mi je bila i razredna. Kod nje ocene iz pismenog nisu ulazile u uspeh, ali sam svejedno nastavio da dobijam trojke jer su vežbanke iz Drvne na vreme stigle. U jednom pismenom u trećem razredu sam čak napravio ozbiljan i riskantan eksperiment. U radu na bezmalo osam strana škrabopisom sam negde oko šeste strane napisao da je svejedno šta pišem jer ću svakako dobiti trojku pošto profesorka ionako to ne čita i prepisuje mi ocenu. Tome sam, za svaku slučaj, dodao i da je debela i glupa. Sve je prošlo nezapaženo. Na početku uobičajena napomena “Promašena tema” i na kraju DOBAR (3).
Sledeći put sam bio još lukaviji. Poslednji pismeni je bio najavljen da će biti na slobodnu temu. I ja na celih 12 ili 13 strana napišem rad na slobodnu temu čiji je glavni junak bio David Wats (inače junak iz pesme grupe The Jam koju sam u to vreme slušao) i na samom času uzmem i prepisujuem iz sveske u koju sam napisao rad. Čista petica! Tako je rekla Naumovićka i dodala: “Ali ja ne verujem da si ti ovo pisao”. Tako sam bio i planirao. Uplašila se česte situacije koja se dešavala u to vreme da profesori srpskog daju trojku nekom velikom piscu, na primer Dostojevskom ili Dikensu. Pošto nije znala ko je David Wats, mislila je verovatno da je Oskar Vajld to pisao pa nije htela da rizikuje. Ja joj rekao istinu, da sam to zaista ja to pisao i da sam prepisivao iz sopstvenih beleški znajući da će biti slobodna tema. Nije mi poverovala, ali ta petica je zlatnim slovima ostala upisana u dnevnik, ali pošto nije uticala na krajnju ocenu, opet na kraju trojka.
Profesor Čukić kao zasebni fenomen
U Drugoj smo imali i odvojene časove jezika i to smo zvali “gramatika” kod izvesnog Čukića. Taj pojma nije imao o toj istoj gramatici srpskohrvatskog jezika, za razliku od mene koji sam iz hobija još u osnovnoj školi čitao Stevanovića i imao ga u malom prstu. Ne samo da sam imao afinitet prema fonetici, morfologiji i sintaksi nego mi se sviđao i njegov kognitivistički način analize i koncizan i lep način pisanja. Kod Čukića nisam imao trojku nego keca. Konstantno! Dve godine! I javim se tako da u momentu kad je zaključivao ocenu za kraj u četvrtom, za maturu, odgovaram, čisto da ne bih pao na popravni. On iznenađen. “Dobro”, kaže, “Ćosiću, imamo ceo čas”. I zaista sam odgovarao celih 45 minuta. Počeo je sa Vukovim reformama i godinama kad je koje njegovo delo izašlo jer samo je to i znao. Ja mu kažem da me pita i nešto drugo. Pita on: “A šta drugo?”.
“Neke glasvone promene, fonetiku, morfologiju… bilo šta”, odgovorim mu i zateknem ga zbunjenog, mada ne i baš toliko da nije umeo da sastavi pitanja o jednačenju po zvučnosti, prvoj i drugoj palatalizaciji, nepostojanom a, vrstama rečenica i slično. Ne da sam znao sve nego sam naravno znao puno toga za šta on nikad nije ni čuo. Sećam se tačno da je prvi put čuo da se nežive i žive imenice razlikuju u obliku akuzativa i naveo primer “čunak” nasuprot “junaka”. Obrnuo obrvama i očima i ponovio: „Čunak, kažeš…. hmmmmm”.
„Pa da”, kažem „ Vidim čunak, ali vidim junaka… razumete?”
I tako sam ga izrešetao do kraja časa i pogodite šta je rekao na kraju!
„Ćosiću, čestitam! Ovo je bilo za jednu jaku tanku dvojku!”
U učionici haos! Svi ustali na noge. Viču, urliču, histerišu, ne mogu da veruju! Ali zavraga sve devojčice jer jezički smer iz čega Čukić izvede samozadovoljavajući zaključak: „Vidim da si u ovom razredu kao jedini dečak vrlo omiljen”. Najnormalnije. Ja samo seo na svoje mesto u zadnjoj klupi jer naravno da sam sedeo u zadnjoj, magarećoj klupi, i na kraju mi dao trojku ne propustivši da napomene da je to bilo na inicijativu drugarica iz razreda.
Ovom priklikom želim da se još jednom zahvalim na ovoj pravdoljubivoj reakciji mojim drugaricama koje sam stvarno voleo, a i one mene. Pravično.
Čuo sam da je Čukić popio otkaz samo nekoliko godina kasnije. To mi rekla moja koleginica sa faksa Rajna Dragićević koja je u Drugoj predavala taj predmet kao zamena godinu dana, odmah posle faksa. Ne znam kako i zbog čega. Što se tiče Divne Naumović, kad je izašao moj roman „Leposava” i doživeo neočekivan uspeh, slučajno sretnem i upoznam njenog sina. Imao sam sa sobom jedan primerak te knjige i dam mu je uz posvetu: „Dragoj profesorki Naumović što me naučila da ovako dobro pišem”. Ne znam šta je bilo s tim. Nisam dobio povratnu reakciju, ali sam posredno načuo da ta knjiga do nje nije ni dospela. Možda tako i bolje. Nije ona ništa kriva. Ona je samo bila upletena u taj prosvetni sistem.
Na kraju te moje ocene ni na šta nisu uticale jer se na smer Opšta lingvistika i srpskohrvatski jezik nije prijavilo dovoljno kanditata pa smo se svi upisali i bez polaganja prijemnog. Nas troje od petoro koliko se primalo na tu grupu koja više ne postoji.
(Nastavak za koji dan… Još nije gotovo)
Leave a Reply