Coming-out brunch

Ljudi, pozvala sam vas da proslavimo objavu moje pete knjige. Novica je navalio, kaže da slavimo sve i svašta, a ovo bar zaslužuje da se obeleži.

Pera, Mika i Žika, kao i njihove žene, Perica, Mikica i Žikica, gledaju zabezeknuto u prepečenu autorku. Pa nije joj prvi, već peti put, a pravi se nevina.

„Pa, čekaj, stani malo, kako”, nabada i jezikom i čačkalicom Pera, dok se slanina presijava na ovalu.

„Pa, lepo… Nije baš veliko iznenađenje, nadam se, ipak sam uvek pokazivala afinitet, takmičila se kao dete, studirala književnost…”

„Ajoj, pa ko još danas nije pisac, draga moja komšinice,” Žika prstom podmazuje okolotrbušni pantalodržač i sklanja tri dlake sa lica, „da sam ja hteo, davnih dana, ono kad sam raznosio, mislim radio za novine. Ma mene su molili, ja uvek pun priča… Al’ šta će to meni.”

„Ja sam pročitao Rat i mir tri puta, draga moja komšinice, a volim i onog pevača, kako beše, Johan Sebastijan Štraus. Za mene samo klasika, a to ste Vi, draga moja komšinice”, reče Mika i obliza prste.

Utom ustade Perica.

„Šta bi, ženo?”

„Ostavila sam uključenu peglu.”

„Peglu? Pa ja i ne znam da imamo peglu, vidi na šta ličim.”

Perica taman zamaknu iza vrata, kad Mikica namesti najlepši osmeh i prebirajući po siru i kuvanom jajima, reče ne gledajući autorku:

„Znam ja još jednu ženu što piše… Miko, sećaš se one moje šnajderke… Šta ono beše ona napisala? Burdu ili kuvar neki? U svakom slučaju, tako nešto. Eto čime se sve ljudi bave.”

„Dobro, nisam možda pisac po pozivu, ali ne bih rekla ni da pišem…”

„Piše, piše, nego šta, pola tih reči ja ne razumem, ono pravo, zakukuljeno i zamumuljeno, a ne onako da može svako”, ubaci se Novica i prebaci ruku preko ramenā zajapurene autorke.”

„Moram da Vam otkrijem tajnu. Žikica je zapravo znala sve vreme. Ona je pročitala moj prvi rukopis i tako…”

„Dobro si to sakrila”, ćušnu je muž.

„Pa valja li šta, ti si ipak profesorka srpskog?”, ubaci se Novica.

Žikica se nasmeši i svojim elegantnim prstima uvi jednu slaninu oko sira i proguta je ko da jede sladoled, bez žvakanja.

Mikica se izvrcka na kauču, pa ispruži vrat i izokola krenu:

„Znala sam ja oduvek za taj tvoj talenat. Koliko sam samo puta ja Miki rekla kakav potencijal imaš, ajde, kaži, Miko. Nego,” izvadi karmin iz tašne i poče da ga nanosi u beskonačnim krugovima, „nema te da se javiš, ono baš, sto godina čini mi se. Kada ćemo na kafu?”

„Pa kako, ja zvala, ali… Ajoj, izgore mi pita.”

Autorka nestade u kuhinji, gde joj je i mesto, a Pera, Mila i Žika (bez Perice) uživaše to poslepodne. Brunch postade tradicija i za nekoliko nedelja autorka uznapredova u književnicu, slanina zamirisa niz ulicu i malom krugu izabranih pridruži se čitava plejada likova.

Aleksandra Đorđević