Književni klub 2000.

Cin cin lin cin, zveckao mi je ključevima direktno ispred nosa, a zna da mrzim kad me ometa u radu. To nije posao, kaže on. Nije posao!? Od toga mi se nakostreši kosa na glavi. Nije sad, ali biće. Ulažem sate u stvaranje imidža. Ozbiljne kompanije posluju preko Fejsa, a da ne može pisac! Idem ja sad, pomilovao me je po kosi. Ispružila sam ruku za njim. Prsti su nam se još nekoliko sekundi dodirivali, a onda sam čula vrata i kako je sjurio niz stepenice.
Protegla sam listove, ispružila nožne prste, pa ih skupila. Noge su mi utrnule. Od osam ujutru mi je ovaj laptop na kolenima, a ja sklupčana u uglu kauča. Bolje nego na mobilnom, ali njemu sve smeta. Vratom mi je promilela struja. Okrenula sam se. Čula sam da je izašao, ali taj osećaj. Bože, taj osećaj! Obožavam kad me zagolica po vratu i nastavi da radi u svojoj sobi.
Opet ona! Ne mogu da verujem. Božicu sam upoznala pre godinu dana u Književnom klubu 2000. Dobro, nisam je BAŠ upoznala, ali pratimo se na Fejsu. Zamislite da je moju knjigu okarakterisala kao pseudintelektualno proseravanje jedne nedorasle osobe koja komplekse niže vrednosti leči piskaranjem. Nije mi bilo svejedno. Tog dana sam povraćala. Maksim mi je držao glavu nad WC šoljom. Gledala sam u onaj odvod i mislila kako sam upala u govna, a verovala da plivam u okeanu. Maksim je mislio da čekamo bebu.
Ne verujem da će od toga biti išta. Njemu sve smeta. Baš pre neki dan smo vodili ljubav. Uzeo me je otpozadi. Nije mi baš bilo do toga, ali prošlo je već bilo mesec dana od poslednjeg puta, pa reko’ ajde da ga smirim. A baš sam dan pre toga poslala najnoviju priču internet časopisu Kula. I Božica piše za njih. Ona je izdala već dve knjige, ali u pedesetim je. Šta li je radila do sad? Priče i poezija. Ona kao može sve. Osrednje. Taj esejistički stil meni ne prija, a ne volim ni egzistencijalističku poeziju.
Tako mu je dugo trebalo. Smorila sam se. Napred-nazad. Taj čovek ne ume da upotrebi ruke. Čini mi se da je išla već treća pesma na radiju. Kontala sam da će do pete svršiti kad je zasvetleo telefon. Diskretno sam ispružila ruku i pogledala. Maksim je prestao. Šta radiš to? Šta radim?, pogledala sam ga. Odavno nismo bili tako tuđi jedno drugom, ali šta da se radi. Svi parovi imaju uspone i padove, a mi smo već deset godina zajedno. Ili? Da li je moguće da je već deset?
Jaoj! Ne mogu da verujem. Sinoć sam napisala prikaz o Uelbekovom Pokoravanju. Dvadeset pet komentara. Slepi miš me je pohvalio – Izvrstan stil. Kad je prikaz ovako dobar, ne moram ni da čitam knjigu. Uelbek nije ništa za Vas. O, kako bih volela da je to istina. Drugi komentar od Lidije Pantelić – Sasvim lepo, odmereno, ali ne slažem se da su naturalistički prikazi seksa suvišni i nedovoljno umetnički obrađeni, kao ni da ogoljavanje sirovih nagona, nekorektno političko izražavanje i demaskiranje potpiruju govor mržnje. Ma, ja to nisam ni rekla. Šta piše ova krava, poskočila sam kao da je već vidim kako se kezi ispred mene na kauču.
A što ne odeš na to književno veče? To je bar uživo, pitao me je Maksim masirajući mi ramena pre neki dan. A što ne odem? Kako ne razume da će me proždrati tamo. Pa, ja još nisam pročitala Majstora i Margaritu. Kako da se pojavim tamo. Kaže mi da idem, a smetalo mu je kad sam ga neki dan terala da me vozi u biblioteku na drugi kraj grada. Nigde nisam mogla da je pronađem. Na kraju sam morala da poručim Pokoravanje brzom poštom. Ne zna on kako je to.
Bože kako vreme leti. Već je dva sata, a ja još nisam pregledala sve objave. Ako želim da postanem ozbiljan pisac, bilo bi mi bolje da obavim sitne poslove što pre: da pregledam, pročitam, odgovorim. Pa, ja sam tek na početku. Niko nije preko noći uspeo. Ne gubi vreme na to, čujem ga i kad nije tu. Ali grupa broji pedeset hiljada članova!
Ne mogu da verujem. Ispraznio nam se frižider, a on ništa nije kupio. Kladim se da Božica nema tih problema. Već je nekoliko puta objavljivala fotke sa mužem. Te dobila je ruže, te izveo ju je na večeru. A ovaj moj! Tako je to kad je čovek dugo zajedno. Dobro je da nisam pristala na brak. Tek bi se tad opustio. A tek dete!
Ljubomoran je. Šta on ima? Posao u školi. Pih! Da sam htela da pripadam mediokritetu, zaposlila bih se i ja. Danas svako radi u školi. Misli da je bolji od mene zato što je završio srpski. A onda mi soli pamet kako mi ne treba ta grupa, kako gubim vezu sa realnošću. Od tih pedeset hiljada, aktivno je hiljadu članova. Trećina su pasivni čitaoci, trećina mali pisci, a preostali isfrustrirana banda koja u životu ništa nije postigla, pa glumi veličinu preko Fejsa. Rastrgaćete. Ne interesuješ ih ti. Tu svakog interesuje samo on sam. Ne mogu da verujem. Devetsto lajkova. Bog postoji. Mogla bih da skačem od sreće.
Ništa. Poješću sendvič. U četiri ne vredi da kuvam. Samo malo da provirim kroz terasu. Dan je prelep, ali za snove se mora žrtvovati. Šta bi bilo kad bi Oster izlazio u šetnju kad mu se ćefne. Ne, osam sati predanog rada, pa onda. Gde li mi je ostavio punjač? Neke stvari se nikad neće promeniti.
Da nije u ovoj pletenoj korpici. Bože, vidi ovu sliku. Kako smo bili mladi! A, da ovo je kad smo se doseljavali u Beograd. Iz malog mesta, a vidi me sad. Samo dva-tri dana nakon što je nastala ova slika, raskinula sam sa mojim Maksimom. Onaj zubar me je totalno opčinio. Pa, nisam valjda neka seljanka da u životu spavam samo s jednim muškarcem. Sećam se, imala sam karijes na petici. Ko zna na šta sam ličila s onom anestezijom. Pitao me je da li sam nevina. Odakle mu uopšte ta ideja? Rekao mi je da ne može da se zamarava neiskusnim devojkama. Idi, obiđi svet, napravi neka iskustva, pa mi se javi. Bila sam prinuđena da spavam sa Markom iz palačinkarnice. Slagao me je da ima devetnaest. Dve godine sam muku mučila da ga se oslobodim. Detence, sedamnaest, prvi put. Ne znam koliko sam samo puta ustala u šest da strčim dole i ispraznim sanduče pre nego što Maksim nađe neku od poruka. Džaba mi što sam ga bila blokirala na telefonu.
Joj, izgubila sam se u ovoj košarici, a mami me da idem napolje. Trčim! Notifikacija iskočila. Izgleda da je Fejs. Božica? Bože, kako sam joj ime izgovorila. Kao veštica iz Male sirene. Ona meni odgovara. Ja sam skroz zaboravila da sam je pitala da pogleda pesmu što sam napisala. Mislim, jeste ona ružno pisala o mojo knjizi. Pitala me je koji je to žanr, a svako ko je imalo upućen u književnost, znao bi da je to meditativna proza. Nema veze. Šta!? Draga Kaća, morate još da poradite na ovoj pesmi. Ove stilske figure ne doprinose značenju. Nije sasvim jasno šta mislite kad kažete u rožnjači stratosfere i kako se to uopšte odnosi prema celini. Glupača! Znala sam. Idem malo da se izduvam. Gde mi je telefon!
Nemate slatke kifle? Dobro , može đevrek? Koji ćete?, proderala se kao da sam osamdesetogodišnjakinja. Odmahnula sam rukom, u fazonu – koji bilo. Imam ja pametnija posla nego da biram đevrek. Upravo sam odgovarala slepom mišu. Pegava devojčica je nešto objavila. Pogledaću čim uđem u stan. Ozbiljno piše, ali klinka neka. Išla sam na njen profil. Danas svako misli da može da piše.
Maksima još nema. Nema veze, taman da završim još neki prikaz, ali nisam ništa novo pročitala. Izbacila sam sve knjige iz ostave. Mi nemamo zimnicu, ali ipak sam ja intelektualka, a ne neka tamo domaćica. Joj, kako mi je mrsko kad se setim Stevana. Misli da mu je brat zaslužio bolju. Ne znam šta mu više smeta, to što sam emancipovana ili što sam obrazovana. To je taj palanački mentalitet od kog sam pobegla.
Ušuškaću se u krevet, pa ću još da čituckam, a Maksim kad dođe nek pravi sebi večeru... ako ima od čega... hi, hi, hi. Tanja? Što mi ona sada piše? Tako sam umorna, inače bih otišla na prozor. Lakše mi je da se dovikujemo. A šta je ovo? Božica objavila novu pesmu – U nebeskom oku. Nečuveno! Ovo je čista krađa, plagijat, povreda autorskih prava. A kao ne zna na šta se odnosi u rožnjači stratosfere. Odmah ću da reagujem. Ja sam autor ovog teksta. Dobro, malo sam preterala, ali tako joj i treba kad se kiti tuđim perjem. I ja sam, i ja sam... Šta je sad ovo? Oni misle da se ja zezam. Pisaću administratorima. Poštovani, Božica Kostić je ukrala ovaj stih i za to imam i dokaze. Pogledajte samo datum mejla. E, pa neće ostati na ovome. Ah, Maksime, kako me nerviraš! Rekla sam ti sto puta da se pokrivamo frotirskim prekrivačem, a ti ništa. Treba da umrem ispod ovoga. Sada ću ja lepo da objavim šta je žena uradila. Zar u tim godinama? Nije je sramota da krade od mlađih. Šta? Blokirani ste.
Ne sad, Tanja, ne sad. Halo? Ko? Maksim? Ne. Videla si ga kako iznosi kofere. Šta? Promenio je status? Sačekaj da pogledam. Status: slobodan. Pogledala sam po stanu. Stvarno nije bilo njegovih stvari. Otrčala sam do ormara. Pustoš. Zar je moguće da mi ništa nije rekao. Tek tako? A navodno me voli, hteo je da pravimo bebe, sve po redu. Za takvim licemerom neću žaliti. Telefon je opet zasvetleo. Pobacala sam čaršafe. Izvinite, ali moram da brišem. Naporan je život pisca.

Aleksandra Đorđević