Ko zna kad je ova naša priča počela. Verovatno jako jako davno, negde u vreme kad je čovek otkrio vatru. Ali nećemo ići tako daleko. Nema potrebe. Krenimo od naših vremena, vremena u kojima još ima živih savremenika.
Davne 1953. u vreme obnove jer nema odmora dok traje obnova, dogodilo se nešto sasvim užasno za razvoj naše dece. Radio kao medij se jako proširio. U to vreme su to bile budževine na lampe, lampaši koji su stajali kod kuće i ljudi su ih slušali prikovani uz njih, upijali svaku reč, a naročito deca. Tada su roditelji govorili: „Pogledaj ovu današnju decu! Samo sede kod kuće i slušaju u radio. Mi smo u njihovim godinama provodili po ceo dan napolju i igrali se sa drugarima. Ovo je propast! Zamisli u šta će izrasti ta generacija!“.

Ovaj trend je dosta dugo potrajao, možda i celih deset godina, a početkom šezdesetih mu se priključila još veća pošast. To je bilo pozorište! A  da sve bude gore, pojavilo se i pozorište za decu, a odmah zatim su se širom zemlje pootvarali i bioskopi jer krenula je invazija filmova, uglavnom onih stranih, kaubojskih, ali i domaćih partizanskih, pa i dečijih. To su bila jeziva vremena i trajala su sve do kraja šezdesetih. Tada su roditelji govorili: „Pogledaj ovu današnju decu! Samo izlaze po tim pozorištima i bioskopima. Mi smo u njihovim godinama provodili po ceo dan napolju i igrali se sa drugarima. Ovo je propast! Zamisli u šta će izrasti ta generacija!“.
Početkom sedamdesetih još veća katastrofa! Iako se televizija pojavila i mnogo ranije, tada početkom sedamdesetih su se pojavila čak dva televizijska programa. Jedan od njih, prvi, trajao je i do kasno u noć, ponekad čak i do deset sati uveče. Da tragedija bude veća, program je počinjao vrlo rano i čak su išle specijalizovane emisije za decu u okviru nečega što se zvalo školski program. Deca koja su išla u popodnevne smene ne samo da nisu stizala da rade domaće zadatke zbog toga nego još gore – skoro uopšte nisu izlazila napolje! Tada su roditelji govorili: „Pogledaj ovu današnju generaciju! Samo sede u kući i bulje u ovu kutiju! Mi smo u njihovim godinama provodili po ceo dan napolju i igrali se sa drugarima. Ovo je propast! Zamisli u šta će izrasti ta generacija!“.
Negde baš u to vreme se pojavila kultura slušanja ploča na gramofonu. To je bila prava pomama. Deca su od najranijeg uzrasta sluašala kojekakve dečije pesme pa čak i one čupavce iz Liverpula! Ona dekadentnija su tražila i da im se kupi novi album Roling Stounsa. Samo nekoliko godina kasnije pojavile su se i jezive audio kasete na koje si mogao da snimaš šta hoćeš! Tada su roditelji govorili: „Pogledaj ovu današnju generaciju! Samo sede u kući i slušaju ploče i kasete! Mi smo u njihovim godinama provodili po ceo dan napolju i igrali se sa drugarima. Fudbal, basket, između dve vatre, sve! A vidi ovo danas! Ovo je propast! Zamisli u šta će izrasti ta generacija!“.
Da nevolja nikad ne dolazi sama se pokazalo i sa odlukom tadašnjih vlasti da uvede pravilo da se u okviru iste opštine, takozvani gradski poziv, tarifira kao samo jedan impuls, a to je bilo zanemarljivih 20 para početkom osamdesetih godina. Tada su roditelji govorili: „Pogledaj ovu današnju generaciju! Samo sede u kući i bulje u televiziju i onda se dohvate slušalice pa satima pričaju preko telefona! Ovaj moj čeka da legnemo da spavamo pa onda priča sa drugrarima i do ponoći! Ponekad preko dana snimi neki film na video rikorder pa ga uveče gleda! Ima celu kolekciju tih glupih filmova! Mi smo u njihovim godinama provodili po ceo dan napolju i igrali se sa drugarima. Fudbal, basket, između dve vatre, sve! A uveče izlazili u disko klubove gde smo sklapali nova poznanstva. A vidi ovo danas! Ovo je propast! Zamisli u šta će izrasti ta generacija!“.
A onda totalna propast. Tamo negde sredinom osamdesetih su se pojavili prvi „spektrumi“ i „komodori“, prvi personalni računari. Sa njima su stizale i video igrice koje su se učitavale dugo sa audio kaseta. Za njima odmah i „amiga“ sa prokletim disketama i šesnaestobitnim procesorom, dok su oni najzaluđeniji i najbeznadežniji igrali sklapanja prvog domaćeg kompjutera „galaksija“. Tada su roditelji govorili: „Pogledaj ovu današnju generaciju! Samo sede u kući i igraju ove glupe igrice! Bulje u ekrane i kvare oči po ceo dan i noć! I onda se dohvate slušalice pa satima pričaju preko telefona! Ovaj moj čeka da legnemo da spavamo pa onda priča sa drugrarima i posle ponoći! Mi smo u njihovim godinama provodili po ceo dan napolju i igrali se sa drugarima. Fudbal, basket, između dve vatre, sve! A uveče izlazili u disko klubove gde smo sklapali nova poznanstva. A vidi ovo danas! Ovo je propast! Zamisli u šta će izrasti ta generacija!“.
Početak devedesetih godina dvadesetog veka obeležio je izum koji je uništio generacije i generacije i uništava ih i dan-danas. Pojavio se internet! Doduše, u Srbiji ne jer je bila pod međunarodnim sankcijama pa nam nije bio omogućen pristup osim preko univerzitetske mreže. Hvala brižnoj EU i Americi što su na taj način spasili makar deo te generacije i učinili od njih prave dizelaše koji su po ceo dan provodili dane na ulicama, jurili se pištoljima, odlazili u bioskope da gledaju nove filmove o kriminalcima, a neki čak čitali i knjige o svetu kriminala. Pojedinci su stasali u prave načitane ličnosti, poput ljudi kao što je Aleksandar Vučić. Iako nije mnogo izlazio napolje, čitao je po ceo dan o svetu kriminala i kako se lako domoći novca. Kako lagati i krasti na sitno i na kraju kako krasti na krupno.
Ali ta naša sreća nije dugo trajala. Već krajem devedesetih se dogodilo nešto još jezivije. Pojavili su se mobilni telefoni! Iako je izum bio relativno star, tek tada je ušao u malo širu upotrebu, a naročito za vreme i posle bombardovanja 1999. Tada su roditelji govorili: „Pogledaj ovu današnju generaciju! Samo vise na ovim glupim telefonima i igraju neke glupe igrice! Bulje u ekrane i kvare oči po ceo dan i noć! Mi smo u njihovim godinama provodili po ceo dan napolju i igrali se sa drugarima. Fudbal, basket, između dve vatre, sve! A uveče izlazili u disko klubove gde smo sklapali nova poznanstva. Muvali ribe, a devojke tražile momke za udaju! A vidi ovo danas! Ovo je propast! Zamisli u šta će izrasti ta generacija!“.
Kad ne lezi vraže, tu negde se pojavio i prvi pametni telefon, smart phone, onaj što može sve! Čak je i pornografija svima postala dostupna! A taj telefon jedva da je i bio telefon. To je jedna svaštarska sprava za sve, pa čak i za snimanje video radova. Zabeleženo je da su deca tada definitivno počela ozbiljno da kržljaju, a osim igarica koje su stvarale ovisnost pojavila se i ovisnost o dugim video-pozivima. Oni najbeznadežniji su čak počeli i da snimaju filmove. I to ne samo porniće nego i prave filmove.  Tada su roditelji govorili: „Pogledaj ovu današnju generaciju! Samo vise na ovim glupim telefonima i igraju neke glupe igrice i čak nešto pričaju među sobom i snimaju porniće! Bulje u ekrane i kvare oči po ceo dan i noć! Jedan je snimio učiteljicu kad joj je drugi izmakao stolicu! Mi smo u njihovim godinama provodili po ceo dan napolju i igrali se sa drugarima. Fudbal, basket, između dve vatre, sve! A uveče izlazili u provod. A vidi ovo danas! Ovo je propast! Zamisli u šta će izrasti ta generacija!“.
Pa onda društvene mreže! Fejsbuk, Tviter, Instagram, Tik-Tok, Telegram, Redit….! Haos totalni! Centri za odvikavanje sa društvenh mreža počeli su da rade punom parom. Više niko u javnom prevozu ne čita novine, a kamoli knjige! Gledaj ovu decu! Voze se i svi bulje u Fejsbuk i Mesindžer. I dok hodaju ulicom sudaraju se sa banderama i padaju vozačima pred haubu! A mi kad smo bili klinci smo čitali lektiru na putu za školu i fakultet i izlazili uveče na Demiju! Zamisli u šta će izrasti ova generacija!
I tako na svakih desetak godina, ponekad i brže, tehnološki izumi su sve više i više vezivali decu, ali i odrasle ljude za kuću, a odvraćali ih od druženja u parku, školskom i od noćnih izlazaka. Niko da se seti da su nekada deca sama išla u školu i da su sama radila domaće zadatke i da se smatralo nedoličnim da roditelji dopraćaju decu u školu, a još više da ih dočekuju. Roditelji su radili domaće zadatke samo deci koja su imala ozbiljnih problema sa učenjem, a u suprotnom to nije bilo samo nepristojno i glupo nego i kažnjivo. Takva deca su morala i da uzimaju dopunske privatne časove, najčešće iz matematike, fizike, ali i iz srpskog i stranih jezika. Danas se podrazumeva da roditelji rade deci domaće i da ih dovoze do škole i sačekuju posle sve do osmog razreda! A zašto? Zato što su ta deca postala debili ili zato što su ulice postale opasne? Kako onda da izlaze napolje ako su ulice tako opasne? I da li su?
Međutim, ni tu nije kraj. Mi smo i danas svedoci najnapadanijeg i najosporavanijeg tehnološkog izuma posle dvosmerne struje, kloniranja i 5G tehnologije. Veštačka inteligencija je prokazana do neverovatnosti. Argumenti se kreću od toga da ništa ne zna i da daje samo pogrešne informacije, da namerno pogrešno odgovara, zatim da ubija kreativnost, pa idu sve dotle da zadiru u privatnost svakog čoveka do te mere da će već sutra svako moći da napravi lažni pornić sa osobom koja mu je stala na žulj. Ili da uradi sudski neprikosnoveni dokaz slučajno snimljenog ubistva. Tada su roditelji govorili: „Pogledaj ovu današnju generaciju! Samo vise na ovim glupim telefonima i nešto prčkaju sa ovom veštačkom inteligencijom koja ništa ne zna i samo im oduzima vreme i pamet! Postaju robovi robota koje su stvorile velike korporacije za kontrolu mišljenja! Bulje u ekrane i kvare oči po ceo dan i noć! Imaju ekranizam! Jedan je napravio lažni pornić sa učiteljicom i direktorom škole! Drugi je napravio video u kome se jasno vidi da direktor škole izlazi iz Ćacilenda! Mi smo u njihovim godinama provodili po ceo dan napolju i igrali se sa drugarima. Fudbal, basket, između dve vatre, lastiš, sve! A uveče izlazili u provod. A vidi ovo danas! Ovo je propast! Zamisli u šta će izrasti ta generacija!“.